Бранитељ против браниоца

За министра хрватских „бранитеља” Предрага Матића Фреда у Србији се чуло пре неколико дана када је свом српском колеги Александру Вулину поручио: „Иди, бре, па се лечи!” Баш тако, са српском узречицом „бре”!

„Размена мишљења” између двојице министара и хрватског премијера Зорана Милановића одвијала се с обе стране испод дипломатског, чак и општеприхватљивог нивоа, а кулминирала је када је Шешељ запалио хрватску заставу а Загреб повукао свог амбасадора.

Такво потезање најтежег оружја, без икакве задршке, одавно нисмо имали прилику да чујемо. Да не улазимо у детаље ко је коме шта рекао, јер нема простора, довољно је само да споменемо да је ту било и усташа, и анђела, и Готовинине невиности, и херојства, и кукавичлука, и позива за упознавање с 250.000 протераних Срба из Хрватске. У вербалном жару испливало је све што су имали да кажу једни другима а од странаца нису смели.

Осим што су у тој рафалној паљби учествовала двојица министара задужена за борачка питања, испоставило се да су они и ударне песнице својих премијера. С тим што се за разлику од свог хрватског колеге Вучић није уплитао нити „прљао руке”, него је елегантно најавио да ће то учинити Вулин.

Е, сад, и хрватска јавност сматра да је Фред (овај надимак је додао, кажу, зато што му је име и презиме сувише српско) склонији одбрани свог премијера, него заступању права хрватских учесника рата. Иако званично није у некој странци, говори да вишемесечне протесте хрватских ветерана, који траже његову оставку и више новца, подржава ХДЗ.

Министар је постао 2011, када је на парламентарним изборима победила Кукурику коалиција. Пре тога је био саветник за „бранитеље” председника Иве Јосиповића. Велику буру у јавности је изазвао најавом објављивања регистра хрватских „бранитеља”, који је на крају обелодањен, али без ратног пута добровољаца и војника.

Управо по том питању Фред је „пао” у јавности јер се тврдило да он уопште није био „вуковарски драговољац” него да је присилно мобилисан, да је добио инвалидност на основу болести, а изгледа да му не верују ни да је у Вуковару уништио девет „оклопњака” ЈНА. У његовој биографији пише да је „након пада Вуковара девет месеци био у заточеништву у три српска концентрациона логора: Стајићеву, Сремској Митровици и Нишу”. Добио је девет високих државних ратних одликовања.

Завршио је учитељску школу и три године радио по вуковарским школама, да би онда прешао у приватне предузетнике. После рата је објавио роман „Ништа лажно” о одбрани Вуковара и данима проведеним у „србијанским логорима”. Књига се добро продавала, али је хрватска јавност приметила да је у њој забележено да је Вуковар „пао” два дана касније него што се сматра.