ИМЕ МАФИЈЕ

Данас је понедељак а вечерас је „Инсајдер”. Некима се неизбежно тресу фудбалске гаће, јер полиција обично хапси уторком. Читава експедиција „угледних спортских радника” изненада се сетила да има неке неодложне послове у иностранству. Када се и да ли се ти брижни трудбеници враћају у вољену отаџбину – још се не зна!

Може бити да инспектори боље познају лоптање и правила игре од Бранкице Станковић, али је добро појмити ко ту кога обавештава о разбојничким ногометним временима. Новинарка је добила мајдан тему. Дакле рудник чије је богатство неизмерно, брлог у који пристојни људи не залазе без оружане пратње.

То би значило да се полиција добро досетила: даје сирове информације на јавно трошење како би их добила у сварљивом стању. Не може се на „фудбалску мафију” само на основу јасних трагова. Овде је фудбал давно клинички мртав, али је ипак важан као део неизбрисиве носталгије. Некада смо били сила, а данас је наша лига циркус. Резултате намештају опасни и смешни ђилкоши, они ударници лоптања којима је српски фудбал само узгредни посао.

Али, кад се разгрне блато из ораница на којима се мучи јадна лопта, видимо рачуне из прошлости. Можда и не слутимо шта се то догађало са нашим фудбалским дивовима, онима за које се веровало да живе само од неизмерне количине поштења и скромности, која и приличи таквим великанима.

Морам да признам, није било пријатно видети Драгана Џајића везаног полицијским лисицама. То је рушење мита пред нашим очима, пред свима који су пре четрдесет година гледали Џају као Бога, јер је популарност коју је имао неупоредива са статусом данашњих звезда. Кад је у Фиренци '68. дао гол Гордону Бенксу, пре тога потпуно излудевши Мура, Чарлтона и Питерса, па одвео Југославију у финале Купа нација, дечко са Уба је освојио свет.

То су били дани! Али, близина новца чуда чини. „Прилика краде паре”, каже једна пословица, мада би и она морала да се чува изузетака, јер познајем много часних људи који су лако одолели искушењима. Шта су милиони наспрам мирног сна!? До пре пар дана скоро да сам био сигуран у Џајино поштење, и сад је моја наивност пред полицијском акцијом скоро сасвим извесна.

Просечан потрошач ТВ информација морао би да буде бар мало зачуђен јавним полицијским наступима. Шта се у ствари хоће? Можда је то само показивање високе ревности органа реда, при чему је „оправдана сумња” у исто време и коначна пресуда. То је симболички однос гонича према `ајдуку Чаруги. Кад те ухвате жандари и сликају те са ланцима – никакав суд више не треба. Све је готово, бадава се правдаш ако си којим случајем чист.

Управо ових дана, док се српска фудбалска организација сели у Це-зе, Италијани су похапсили неколико десетина мафијаша. Разлика између њих и нас састоји се само у једној ситници: они својим мафијашима суде и пресуђују! Кад их већ доведу пред веће, ту су и докази које више не може оборити никакав „консиљере”, то јест адвокат мафије.

Српска полиција је хапсила стечајну мафију. Била је то акција слична овоме што гледамо ових дана: полиција, лисице, камере. Да ли се неко сећа, али слично се догодило и са опаком царинском мафијом. Маскирани специјалци су извршили силовити препад на неке трбушасте царинске службенике, обалили их на патос и привели „због основане сумње да су оштетили државу...”.

Има једна дружина која је добила име „путна мафија”. Тачније, путаринска. Људи се лепо сетили да од толике друмарине штрпну мало и за себе. Направили софтвер, рачунали кад који камион стиже из Ниша у Бубањ поток. Правили дупле картице и украли милионе.

Ни професори нису мачји кашаљ, посебно креативна група из Крагујевца. Они су некако открили да се факултет може завршити и без знања, само ако кандидат плати свој академски узлет. И тако је нађен заједнички интерес. Добро и професорима, али и студентима. Ђаци ђаволи, професори у злочиначком удружењу. Полиција уредно привела коловође просветне мафије...

Има овде још мафија, бар у томе не оскудевамо. На пример, грађевинска мафија. Они су се проредили, јер се поубијаше међусобно. Ту је и полиција у недоумици, не зна кога да хапси и које сниматеље да позове. Сви зидају у слободном времену, а многи милицајци, који нису успели да се углаве као мафијашки бодигардови, раде молерске, паркетарске и фарбарске послове.

Пре пар година, тада начелник ВМА, генерал Зоран Станковић, открио је постојање „фармакомафије”. То су људи који су великим потрошачима испоручивали огромне количине плацебо лекова, то јест оних који не делују, и то за велике паре. Али, сва та спектакуларна открића су можда била узалуд.

Права домаћа мафија ипак је далеко од полицијског фото-егзибиционизма. Нема суђења. Нема правосудних пресуда. Највећи српски мафијаши су на сигурној слободи. Та мафија нема своје име и она се неће сликати подруку са полицијом.