Нолетово извињење

Док се тениски стручњаци диве Ђоковићевом „ритерну” и менталној снази, у центру пажње свих осталих је с правом његово умеће да у свакој прилици каже нешто што наилази на неподељене симпатије светске јавности. Кад га је у Монтреалу спикер најави као Хрвата, у тренутку кад му је вероватно више него икада стало да сви знају да је Србин (имао је тек 20 година, први пут победио Федерера и то у финалу једног мастерса), он је кроз смешак рекао: „Србин или Хрват, то му дође исто”. Кад су му Партизанови навијачи увредљивом песмом тражили да плати порез, он је изјавио да им не замера и да навија за Партизан у свим утакмицама осим кад игра против Звезде. У интервјуу једној америчкој телевизији нагласио је чак и то да је и из „НАТО бомбардовања извукао нешто позитивно”, јер је постао јачи, гладнији успеха.

Ниједан тениски шампион није имао то, ни Федерер, ни Надал, ни Сампрас, ни Агаси, раније Конорс, Лендл или Борг, а понајмање Мекинро. Не зато што нису искусили страхоте рата, већ једноставно немају такав дар. Постојали су и пре Ђоковића асови џентлмени у свим спортовима и било би пристрасно стављати га на врх једне такве листе, али је без сумње међу водећима кад је реч о оштроумности у комуникацији, било с ривалима, медијима или публиком. Као и неодбрањиви „ритерн”, његов гест разоружава све око њега и измамљује аплаузе.

Тако и прекјучерашње јавно извињење дечаку скупљачу лоптица на турниру у Мајамију баца у сенку његову победу у финалу против Британца Ендија Мареја чији духовит коментар на „Твитеру” („Честитам Новаку, али ми се не допада ускршње јаје”) има, гле чуда – ђоковићевски шмек! Као да наш тенисер преноси на друге позитивну енергију, јер навикли смо да шкотски играч тешко подноси поразе, а видимо да сада, после седмог узастопног неуспеха у међусобним дуелима, збија шале на свој рачун (јаје се односи на сет који је изгубио с нулом).

Шта, после свега, можемо да научимо од некога ко аплаудира публици која здушно навија за противника и још јој са смешком објашњава да изузетно уважава такво њено опредељење. То је без сумње посебна врста победе, која се осваја духом, васпитањем, самоувереношћу утемељеној на човечности: да, ја чиним праву ствар док се борим за победу (поштујем ривала), али и ван терена, показујући да сам обичан човек а не робот у рукама спортско-менаџерске индустрије.

И још нешто... Ово није једно од оних патетичних извињења каква, углавном, стижу од политичара. Ово није „у реду, извини”, већ обично „извини”, дечаку кога је ненамерно уплашио: „Кад сам изгубио други сет, фрустриран, повикао сам према мом боксу. Видео сам тај снимак после меча и нажалост дечак који је скупљао лоптице и био усред тога. Заиста ми је жао... Не бих волео да се тако нешто догоди мом сину!”