Noletovo izvinjenje

Dok se teniski stručnjaci dive Đokovićevom „riternu” i mentalnoj snazi, u centru pažnje svih ostalih je s pravom njegovo umeće da u svakoj prilici kaže nešto što nailazi na nepodeljene simpatije svetske javnosti. Kad ga je u Montrealu spiker najavi kao Hrvata, u trenutku kad mu je verovatno više nego ikada stalo da svi znaju da je Srbin (imao je tek 20 godina, prvi put pobedio Federera i to u finalu jednog mastersa), on je kroz smešak rekao: „Srbin ili Hrvat, to mu dođe isto”. Kad su mu Partizanovi navijači uvredljivom pesmom tražili da plati porez, on je izjavio da im ne zamera i da navija za Partizan u svim utakmicama osim kad igra protiv Zvezde. U intervjuu jednoj američkoj televiziji naglasio je čak i to da je i iz „NATO bombardovanja izvukao nešto pozitivno”, jer je postao jači, gladniji uspeha.

Nijedan teniski šampion nije imao to, ni Federer, ni Nadal, ni Sampras, ni Agasi, ranije Konors, Lendl ili Borg, a ponajmanje Mekinro. Ne zato što nisu iskusili strahote rata, već jednostavno nemaju takav dar. Postojali su i pre Đokovića asovi džentlmeni u svim sportovima i bilo bi pristrasno stavljati ga na vrh jedne takve liste, ali je bez sumnje među vodećima kad je reč o oštroumnosti u komunikaciji, bilo s rivalima, medijima ili publikom. Kao i neodbranjivi „ritern”, njegov gest razoružava sve oko njega i izmamljuje aplauze.

Tako i prekjučerašnje javno izvinjenje dečaku skupljaču loptica na turniru u Majamiju baca u senku njegovu pobedu u finalu protiv Britanca Endija Mareja čiji duhovit komentar na „Tviteru” („Čestitam Novaku, ali mi se ne dopada uskršnje jaje”) ima, gle čuda – đokovićevski šmek! Kao da naš teniser prenosi na druge pozitivnu energiju, jer navikli smo da škotski igrač teško podnosi poraze, a vidimo da sada, posle sedmog uzastopnog neuspeha u međusobnim duelima, zbija šale na svoj račun (jaje se odnosi na set koji je izgubio s nulom).

Šta, posle svega, možemo da naučimo od nekoga ko aplaudira publici koja zdušno navija za protivnika i još joj sa smeškom objašnjava da izuzetno uvažava takvo njeno opredeljenje. To je bez sumnje posebna vrsta pobede, koja se osvaja duhom, vaspitanjem, samouverenošću utemeljenoj na čovečnosti: da, ja činim pravu stvar dok se borim za pobedu (poštujem rivala), ali i van terena, pokazujući da sam običan čovek a ne robot u rukama sportsko-menadžerske industrije.

I još nešto... Ovo nije jedno od onih patetičnih izvinjenja kakva, uglavnom, stižu od političara. Ovo nije „u redu, izvini”, već obično „izvini”, dečaku koga je nenamerno uplašio: „Kad sam izgubio drugi set, frustriran, povikao sam prema mom boksu. Video sam taj snimak posle meča i nažalost dečak koji je skupljao loptice i bio usred toga. Zaista mi je žao... Ne bih voleo da se tako nešto dogodi mom sinu!”