Не плаћамо Швајнштајгеру да нас гледа

Од данас до недеље немачки шампион у кошарци Бајерн биће у Србији, да би кратку паузу у својој земљи (није се пласирао на „фајнал-фор” домаћег купа) искористио да се што боље спреми за завршницу Бундеслиге, у којој жели да одбрани титулу. Сутра ће га у Сремској Митровици угостити Мега Лекс (19 ч), а планира се још једна утакмица, али затворена за јавност.

Баварски клуб је прошле године освојио прву титулу првака Немачке после шест деценија, а тај подвиг, као још неке историјске успехе у немачкој кошарци, запечатило је презиме Пешић. Стварање јаког Бајерна у кошарци почело је пре непуне четири године. Тада је у Минхен, на позив тадашњег председника Фудбалског клуба Бајерн, Улија Хенеса, стигао Марко Пешић (38) на место спортског директора. Годину касније придружио му се отац Светислав, као шеф стручног штаба.

Прошле сезоне тим је дебитовао у Евролиги и пласирао се међу 16 најбољих, али сада то није успео. Уз Пешиће, у екипи су и тројица наших играча – Душко Савановић, Владимир Штимац и Василије Мицић, затим кондициони тренер Јован Буха, који је радио у Партизану, и двојица Босанаца Емир Мутапчић (помоћник тренера Пешића и његов саиграч у златно доба КК Босна) и кошаркаш Нихад Ђедовић. Зато се на тренинзима чешће говори наш језик него немачки, а разуме га и зет породице Пешић, немачки репрезентативац Јан Јагла.

– Ово је неочекивано тешка сезона за нас, јер смо имали безброј повреда. Био сам играч, али никада нисам видео да клуб у једној сезони задеси толико малера. Повредио се и Ђедовић и то је разлог што смо се одлучили за долазак у Србију. Тако ће неки играчи који су правили паузу ухватити ритам пред важне утакмице, имајући у виду да се нисмо пласирали на „фајнал-фор” Купа Немачке. Без обзира на све, са великим очекивањима улазимо у завршницу сезоне – говори генерални менаџер КК Бајерн Марко Пешић.

Шест кола пре краја екипа је трећа у првенству, са два пораза мање од Бамберга и Албе, коју успешно води тренер Саша Обрадовић (лане у финалу Бајерн савладао берлински тим с 3:1). Колико је Бајерн велики клуб, сведочи и то што је у сезони у којој не иде све према очекивањима продужио уговор са тренером Светиславом Пешићем до лета 2017. Прошле године се на исти рок обавезао и Марко, што значи и да председник клуба Карл Хопфнер и његов претходник Ули Хенес одлично познају кошарку, иако им је фудбал на првом месту. Питамо генералног менаџера клуба чему теже у наредне две године?

– Мој интимни циљ је да из нашег омладинског погона уведемо неког клинца у први тим, да покажемо да се развијамо као клуб. Свестан сам да то не може да импресионира наше навијаче, али мени би то био огроман помак, јер смо почели од нуле. Бајерн је социјално ангажован клуб и поклања велику пажњу омладинском погону, на који се троши више од милион евра годишње. Истовремено, неопходни су нам добри резултати првог тима, да бисмо расли на тржишту. Бајерн, за разлику од неких великих европских клубова, нема неког појединца, заљубљеника у кошарку, који би му давао годишње десетине милиона евра.

Просечном љубитељу спорта вероватно је тешко да схвати да КК Бајерн не плива у новцу. Гледано лаички, било би довољно да ФК Бајерн само прода одбрамбеног играча Хавија Мартинеза (процењен на 30 милиона евра), па да кошаркаши направе тим за пласман на „фајнал-фор” Евролиге...

Пријатељ породице Пешић: капитен ФК Бајерн Бастијан Швајнштајгер и тренер КК Бајерн Светислав Пешић у „Аудијевом дому” (Фото А. Милетић)

– Кад је Ули Хенес постао председник 2009. године, једна од првих његових великих одлука била је да види да ли је могуће да у Спортском друштву „Бајерн” постоји још један спорт поред фудбала који може да функционише што се тиче навијача, медија, спонзора, свега чега има у фудбалу. Бајерн је са 250.000 чланова први у свету, а више од 70 одсто њих изјаснило се за кошарку. Тако је кошарка добила ветар у леђа, али уз Хенесово обећање да фудбал никада не сме да даје новац кошарци, већ да она мора сама да брине о себи.

Тако су кошаркаши препуштени тржишту, на којем су, без обзира на славно име Бајерна, ипак новајлије у свету професионалне кошарке. Као и у сваком послу, поверење се постепено гради, а пуне трибине на „Аудијевом дому” доказују да клуб иде у добром смеру.

– За разлику од Барселоне, Фенербахчеа или Реала, немамо никакву финансијску помоћ од фудбала. Свакако, лакше је кад ти неко да 30 милиона евра да направиш екипу, али овако како ми радимо је искреније. На тржишту смо, боримо се за сваку победу, сваког гледаоца, продајемо карте за мечеве, преговарамо са спонзорима... Сада имамо 27 запослених, своје канцеларије у „Аудијевом дому”, пуне трибине, своје спонзоре.

На питање како је успео да доведе у Бајерн свог оца, који је задужио немачку кошарку, Марко Пешић каже:

– Нисам га ја довео нити нас двојица тако функционишемо, већ га је позвао Хенес. Знам само да је тај састанак трајао пет минута. Веровао је у Пешића и знао је да он воли изазове. Заиста нисам учествовао у томе.

„Аудијев дом” је увек пун кад Бајерн игра, у првом реду су често јавне личности из Минхена, међу њима и фудбалери Швајнштајгер, Рибери, Робен, тренер Гвардиола... Као да су сви преко ноћи заволели кошарку?

– Од првог дана ме питају: колико плаћаш Швајнштајгеру да седи у првом реду? То је глупост. Они долазе на мечеве јер је Бајерн велика фамилија. Живео сам 15 година у Берлину, а кад сам дошао у Минхен, примили су моју породицу и мене као да сам 20 година у Минхену. Има тај клуб нешто у себи што га чини таквим. Кад смо почели да играмо у Бундеслиги, људи нису долазили да гледају кошарку, већ да навијају за Бајерн. Сад и даље долазе да навијају, али су почели да се идентификују с људима који играју кошарку за Бајерн, који га воде. Јавне личности долазе на утакмице зато што подржавају клуб. То је тешко описати речима, тај клуб је као религија у том граду.

Велика кошаркашка породица

Мало је „кошаркашких” породица као што су Пешићи. Маркови родитељи су као играчи били прваци Југославије (отац са Босном, мајка Вера са Жељезничаром), он и његова сестра Ивана играли су кошарку, Иванин супруг Јан Јагла игра за Бајерн, Марков син Лука тренира у Бајерну...

– Цео живот сам у кошарци – каже Марко Пешић. – Са седам-осам година носио сам пешкире Ђорђевићу, Дивцу, Кукочу, Рађи, Алибеговићу и осталим нашим златним играчима у Планинарском дому у Пироту, па на Игману. Тада су припреме биле дуже од месец дана, живео сам с њима, слали су ме да им купим пиће и био сам срећан због тога... Увек се обрадујем кад видим неког од њих. Прошлог лета пловио сам бродом по Јадрану и случајно сам срео Рађу на Хвару у једном ресторану. Два сата смо пили кафу и ћаскали. Као клинац, увек сам био са старијима. А онда упознаш Дуду, Жеравицу, Бодирогу... Седиш, слушаш и ако имаш мало кликера, научићеш много. Огромна је привилегија одрастати уз такве људе.

Од 11. године у Немачкој

Марко Пешић је имао 11 година, када се његова породица 1987. преселила из Сарајева у немачки град Хаген, зато што је отац Светислав постао селектор Немачке (европски првак 1993. у Минхену). Играо је у берлинској Алби у њено златно доба, кад је била неприкосновена у Немачкој. За репрезентацију те земље играо је од 1996. до 2005. и са њом освојио бронзу на Светском шампионату у Индијанаполису 2002. и европско сребро у Београду 2005.