Ћутање елите

У српском друштву, социолошки речено, постоје многи друштвени расцепи. Одвајкада, Срби се деле на прозападне и происточне, немачкаре и русофиле, републиканце и монархисте, Пречане и Србијанце, модернисте и конзервативце, грађане и сељане. Скрпити све те друштвене расцепе је већ посао за мађионичара, а не за обичног смртника, те отуда код нас све кратко траје – устави, политичари, спољнополитичка и унутрашњополитичка усмерења. Срећно интегрисане нације имају столетне или макар вишедеценијске програме којих се држе и државнике који их спроводе. Ми све радимо од данас до сутра, а појава државника код нас је ретка, напросто зато што је друштвено тло толико трусно, да неко заиста мора да има ванредне способности да би на таквом живом песку нешто изградио. Лако је бити државник у Британији или Шведској, где су друштва здраво интегрисана и где људи вековима знају шта су им оквири и што им је чинити, тешко је бити државник у Србији, где се увек изнова морају правити мостови између различитих, често и посвађаних, делова друштва.

Један од видљивих и дубоких друштвених расцепа код нас, који смо ретко када успели да „закрпимо”, јесте онај између елите и народа. Народ је увек био подозрив према елити, а елита је, често веома отворено и директно, презирала народ. Свако је ту имао своје разлоге који су, и са једне и са друге стране, били валидни. Свако је ту имао и своје хероје и антихероје. Они који су имали наклоност једног пола, често су били презрени од другог пола, а веома ретки су били они који су успевали да придобију и елиту и народ, и коњицу и пешадинце. Један од таквих је био, на пример, Пашић, кога елита није нарочито волела, али с којим је сарађивала, јер је био лукав и знао је да угоди елити дипломатским опхођењем. Јер елита је осетљива биљка и не може се са њом као са сировим пешадинцима које је вазда лако било задовољити берићетним функцијама и вишим чиновима. За разлику од пешадинаца, коњица је своје чинове сама стекла (или наследила) и најчешће је само тражила – поштовање и да јој се нико не меша у рад. Једна од тајни Пашићевог успеха у односу са елитом је била не само понизност лукавог дипломате, већ и прагматичност инжењера који би делегирао послове образованим деловима тадашње српске елите, не мешајући им се у посао. Пашића је народ волео, а елита га је подносила, што је, с обзиром на наше прилике, одличан резултат.

Надаље, Тито је повукао један део елите за собом (Коча Поповић, Владимир Велебит итд.), али је други део, остатке старе грађанске класе, нимало нежно, расточио, ослањајући се више на народне масе. Но, Тито је, као и Пашић, био мајстор у томе коме ће делегирати послове, те је за оне највише државне бирао елитне и квалитетне људе, често веома прагматично и без много предрасуда.

Његов несуђени епигон – Слободан Милошевић – није имао толико смисла за квалитетну кадровску политику, те је својим набуситим стилом одбио од себе многе елитне кадрове, који су од тог времена напросто у некој врсти политичке апстиненције.

Петооктобарски лидери – Ђинђић, Коштуница и Тадић – само су делимично и на махове успели да пробуде елитнији део друштва, који би се, по правилу, након фазе краткотрајног ентузијазма, поново повлачио у сопствене професије и тишину. Најквалитетнији и најобразованији део Србије је у тој апстиненцији остао све до данас, те (ауто)перцепција актуелног премијера Александра Вучића да нема подршку елите јесте тачна. У Србији имамо јаз, који, истина, није од данас, између најквалитетнијег, најобразованијег и најелитнијег дела друштва и политичке класе. Има у актуелној влади елитних људи у својим професијама, попут Тасовца, Удовички, Вујовића и Удовичића, али их нема довољно, а поготово их нема довољно по вертикалама управног апарата. Уместо тога имамо и даље као ендемску појаву аутсајдере и приучене партијце.

Напослетку, реформе и било какви напори да се уреди Србија не могу успети ако се у то не укључи најквалитетнији и најобразованији део друштва. Пешадинцима је можда лакше владати, али само коњица дугорочно решава ствари. А да би се придобила коњица, потребно је, пре свега, кадровску политику и државну хијерархију устројити према квалитету, а не по томе колико је ко залепио партијских плаката у кампањи.

Пешадинци су нужност савремене (демократске) политике: мора неко и да лепи плакате и вози од села до села у кампањи, јер без подршке плебса нема изборног резултата. Али без подршке елите било који изборни резултат је само мртво слово на папиру и апстрактан број, јер послове успешно могу да заврше само они који о њима нешто знају.

*Научни сарадник на Институту друштвених наука у Београду