Утопљена човечност

Док се чује шум таласа који запљускују плажу на којој се безбрижно сунчају туристи, морска струја у залив полако доноси тела дављеника. Тамни и набубрели, на први поглед делују као стабла које је олуја оборила у море. Пре него што су их од сунца поцрвенели људи на обали уопште приметили помислили су одакле долази тај непријатни мирис...

Делује као опис сцене из хорор филма или неког уметничког одговора на трагедију имиграната у Средоземљу. Као сцена на коју би у реалном животу вероватно многи са те обале безосећајно помислили: „Па где да се насукају баш на мојој плажи?!” Додуше, и тада би били мање сурови од познате британске колумнисткиње која је мигранте упоредила са бубашвабама, хвалећи се тиме да је не потресају слике плутајућих тела те да се залаже да се борбеним бродовима спречи улазак миграната у Европу. Ипак, мржња која провејава кадгод се помену мигранти у Европи примећује се чак и код професионалних новинара који су у првим извештајима за превртање брода овог викенда оптужили саме дављенике јер су видевши други брод од узбуђења прешли на једну страну палубе „и тако узроковали бродолом”.

Иако су се сви лидери ЕУ напрасно забринули за трагедију, подаци говоре да је и без ових вероватно око 900 жртава, од почетка 2015. године Средоземно море масовна гробница за око 1.600 мученика који су бежали од беде и сукоба у Либији, Сомалији, Еритреји, Нигерији, Јемену, Сирији... То значи да се и пре летње сезоне удавило више од половине од укупно 3.000 жртава у 2014. а да је тек бројем велика појединачна трагедија узбудила политичаре и јавност.

Сада сви желе да се спрече даље несреће, а истина је да су државе централне и северне Европе, част изузецима, препустиле Италијанима, Грцима и Малтежанима да се бакћу са стотинама хиљада избеглица. Изузев Шведске и Немачке, које су примиле знатан број Сиријаца, остатак богатих држава ЕУ недостижна је тврђава ојачана предрасудама и страхом да ће избеглице украсти посао домаћинима. Велика Британија је чак ускратила подршку мисијама које су по Средоземљу тражиле и спасавале мигранте.

Иако је лицемерно да то каже највећи борац против миграната у Британији, али мора се дати за право Најџелу Фаражу када наводи да кривицу за смрт миграната треба да преузму и Дејвид Камерон, као и други европски лидери, укључујући и бившег француског председника Николу Саркозија, због свог „фанатизма” у помагању свргавања Муамера ел Гадафија. Либија је под њим заиста била својеврсна брана за долазак миграната из централне Африке у Европу.

Али, нису само политичари криви. Ово је срамота и сваког анонимног Европљанина који је ових дана потресен сликом утопљене деце, али зато с висине гледа на дошљака који се уселио у стан до његовог. Изгледа да се човечност утопила и пре афричких избеглица.