Можемо јoш и више

Жељко Обрадовић (55), тренер који испуњава снове, протеклих дана променио је историју Фенербахче Улкера из Истанбула. Клуб иза кога стоји више од 25 милиона навијача први пут се пласирао на завршни турнир кошаркашке Евролиге, а ускоро ће се у Мадриду (15–17. мај) борити за титулу европског првака.

Неко би помислио да је за нашег стручњака пласман на фајнал-фор рутина, јер му је ово 13. пут, али Обрадовић често истиче да само он зна какав траг то оставља на њему – неописиво задовољство помешано с притиском великих очекивања.

– Кад год моји клубови направе нешто, многи ме питају да ли имам чаробан штапић, а заправо немају појма шта се крије иза сваке победе – рекао је једном приликом аутору ових редова. Кад смо јуче разговарали с њим, истакао је да му се чини као да се са сваким новим успехом у Евролиги поново рађа...

– Урадили смо велики посао и заслужили смо да овај успех прославимо – каже Обрадовић за „Политику”. – Након што се завршила утакмица са Макабијем у Тел Авиву, видело се колико су се наши играчи радовали. Тако је кад се много уложи у нешто и кад се то врати. Уочи сезоне поставили смо себи циљ да што боље играмо у Евролиги и све је било добро осим два меча, против Панатинаикоса у Атини и Кахе у Виторији. Свим осталим сам задовољан. Истакао бих да су сви играчи веома посвећени заједничком циљу и да су изградили сјајну атмосферу између себе.

Обрадовић је претпрошлог лета стигао у Истанбул са истом мисијом коју је имао свуда где је радио. Од њега титулу првака Европе није захтевао само Партизан, у којем је као тренер дебитовао у сезони 1991/92. и одмах постао најбољи на континенту. Уследили су исти такви успеси с Хувентудом (1994), Реалом (1995) и Панатинаикосом (2000, 2002, 2007, 2009, 2011), од кога је за 13 година направио један од најуспешнијих европских клубова свих времена. До европске круне није стигао само са Бенетоном, али ни у Тревизу није био без међународног трофеја (Куп Сапорте 1999).

– Сваки клуб има своје циљеве, а ја сам имао срећу да радим у клубовима чији се циљеви поклапају с мојим. Некад сам и ризиковао, као кад сам потписао за Реал. У том клубу су ми тражили да се у уговору обавежем да ћемо већ у првој сезони бити прваци Европе. Нисам много размишљао, јер није била мала ствар водити Реал са 34 године. Срећом, успео сам да урадим оно што смо предвидели уговором, па сам провео у Мадриду три лепе године.

У претходној сезони, својој првој у Турској, Обрадовић је освојио титулу у првенству, али је у Евролиги заустављен у рунди Топ 16. Сада води у домаћем шампионату, а његова екипа је прва извадила карте за Мадрид, пошто је са 3:0 савладала тим Макабија, који је бранио титулу. Навијачи су им пре неко вече приредили незабораван дочек на аеродрому у Истанбулу. Презадовољан је и председник клуба Азиз Јилдирим, који је претпрошлог лета дао „ветар у леђа” Обрадовићу, склопивши с њим трогодишњи уговор. Турска кошарка је до сада само једном имала учесника финалног турнира Евролиге (Ефес 2001), а други велики бренд те земље који ће у завршници стајати уз име једног клуба јесте – Улкер (истоимена породица и компанија, чију је вредност „Форбс” проценио на четири милијарде долара).

– Задовољан сам овом сезоном. Успешни смо јер су сви у клубу радили, од економа до председника. Похваљујем све, али играчи су увек најбитнији. Фенербахче има између 25 и 30 милиона навијача, донели смо им огромно одушевљење и желимо да се ово настави. Однос између тима и навијача је сјајан и сигуран сам да ће нас подржати у Мадриду.

Питамо Обрадовића ли му је досадило да у ово доба године објашњава како је то играти на фајнал-фору и да ли је огуглао на похвале?

– Лагао бих кад би рекао да ми не пријају комплименти. Неки моји пријатељи, који су били у Тел Авиву кад смо избацили Макаби, рекли су ми да ме одавно нису видели овако срећног. Радовао сам се заједно с играчима. У оваквим тренуцима премотаваш филм, сећаш се неких ствари хтео – не хтео. Турски новинари су ме питали који ми је ово фајнал-фор, по чему памтим оне претходне, али све то може да се пронађе на интернету. Када смо играли другу утакмицу с Макабијем код куће, извукли су податак да сам на тај дан 1992. године у Истанбулу постао првак Европе с Партизаном. Питали су ме да ли се сећам тог меча... Наравно да се сећам, то је обележило мој живот. Једног дана ћу се сигурно сећати и ових дана у Фенербахчеу, јер смо већ постигли леп успех, али можемо још више.

Остало је још три недеље до завршног турнира у Мадриду, али Обрадовић више размишља о мечевима који су пре тога. У недељу је највероватније нови дерби у првенству, против кума Душана Ивковића (његов Ефес играо синоћ с Реалом, од тог исхода зависи термин сусрета са Фенербахчеом).

– Имамо двадесетак дана до фајнал-фора, очекује нас тежак период. Постоје још неке ствари које можемо да побољшамо у игри и радићемо на томе.

Селектор Александар Ђорђевић је изјавио да је нормално да су двојица важних играча репрезентације, Немања Бјелица и Богдан Богдановић, „заблистали код тате”, одајући признање Обрадовићу.

– Богдановићу је ово прва година код нас и одлично се уклопио. „Хемија” у тиму је добра, играчи се међусобно поштују и бодре. Богдановић, као и сваки млади играч, има осцилације, али добро је што је и сам свестан да може много боље. Што се тиче Бјелице, ово је убедљиво његова најбоља сезона. На свакој утакмици је урадио свој део посла. Да у трећем мечу са Макабијем није рано направио фаулове, због чега је играо свега 15 минута, не би се ни играо продужетак.

У необавезним разговорима са својим пријатељима Обрадовић је више пута рекао да би једног дана волео да осети како то изгледа бити тренер Макабија. Свакако, сада то не планира (наставља у Фенербахчеу), али тако жели да истакне колико цени „понос Израела”:

– Често истичем Макаби као пример праве кошаркашке средине. Они су кошаркашка институција, вишеструки прваци Европе. Рекао сам и пре неколико дана израелским новинарима да волим кад моје екипе играју у Тел Авиву, јер је тамо увек фантастична атмосфера. Сведоци смо да је сваки фајанал-фор на којем игра Макаби посебан спектакл због њихових навијача.

Жељко Обрадовић је недавно напунио 55 година, што још није ни близу најбољих тренерских година, а већ дуго је рекордер Евролиге и ускоро ће се борити за своју девету титулу.