Тук на лук

Запосленима у јавним предузећима може се свашта оспорити, али само једно не и у чему су апсолутни шампиони – нема тог закона који ће држава донети да им уреди стање, а да они не пронађу рупе у прописима и да наставе да функционишу по старом.

У прилог томе говори последњи покушај државе да радницима у овим компанијама смањи плате за десет одсто. Доскочили су јој тако што су променили називе радних места и повећали коефицијенте за обрачун зарада. Епилог – нема смањења плата. Када је подвучена црта испоставило се да поједина јавна предузећа исплаћују и веће зараде него прошле године.

То је толико наљутило премијера Александра Вучића да је јавно прозвао ЕПС и РТС. Не могу просветни радници, полиција, војска и радници у државној управи да носе сав терет реформи, а да неки други „гледају и кибицују са стране и да зато што најгласније кукају увек буду повлашћени”, пожалио се премијер недавно.

У помоћ му је убрзо притекао Александар Вулин, министар рада и социјалне политике, који је обећао да ниједна плата у јавним предузећима неће бити исплаћена без његовог потписа. Вулин јесте уочио да је затајио систем контроле, али идеја коју предлаже је мањкава по неколико основа. Прво, како ће министар уз сав свој посао да преконтролише налоге за исплату 200.000 зарада и потпише сваки од њих? Друго, зар не постоје институције које се тиме баве? Како је промакло министарству финансија да поједини запослени у предузећима над којима држава има контролу више од две године примају плате које су изнад дозвољеног лимита – 162.740 динара, колико је прописано Законом о утврђивању максималних зарада у јавном сектору.

Управа за трезор има механизме и лако може да их провери, јер регистар запослених у јавном сектору садржи све податке о радницима укључујући и износе исплаћених зарада. Али нико није трепнуо зато што директор „Пошта Србије” прима плату 219.636 и што неки други директори јавних предузећа примају и више. Нико ништа није предузео ни поводом тога што се просечна плата у јавним предузећима, махом губиташима, креће између 70.000 и 80.000 динара док је просечна зарада  у приватном сектору око 40.000 динара. Отпор запослених – најчешћи је био изговор за нечињење и непредузимање било чега по том питању. Ти запослени нису било ко. Они су углавном страначка војска којој ниједна партија на власти до сада није хтела да се замера. Осим за њихово удомљавање јавна предузећа су годинама служила за исисавање новца и финансирање политичких кампања. Ваљда се због тога и толико оклевало. 

ММФ је пружио добар изговор и алиби властима да нешто ураде по том питању не би ли се спречио досадашњи тук на лук. Да ли ће ударити на своје кадрове и скресати им плате известиће нас Вулин колико следећег месеца.