Tuk na luk

Zaposlenima u javnim preduzećima može se svašta osporiti, ali samo jedno ne i u čemu su apsolutni šampioni – nema tog zakona koji će država doneti da im uredi stanje, a da oni ne pronađu rupe u propisima i da nastave da funkcionišu po starom.

U prilog tome govori poslednji pokušaj države da radnicima u ovim kompanijama smanji plate za deset odsto. Doskočili su joj tako što su promenili nazive radnih mesta i povećali koeficijente za obračun zarada. Epilog – nema smanjenja plata. Kada je podvučena crta ispostavilo se da pojedina javna preduzeća isplaćuju i veće zarade nego prošle godine.

To je toliko naljutilo premijera Aleksandra Vučića da je javno prozvao EPS i RTS. Ne mogu prosvetni radnici, policija, vojska i radnici u državnoj upravi da nose sav teret reformi, a da neki drugi „gledaju i kibicuju sa strane i da zato što najglasnije kukaju uvek budu povlašćeni”, požalio se premijer nedavno.

U pomoć mu je ubrzo pritekao Aleksandar Vulin, ministar rada i socijalne politike, koji je obećao da nijedna plata u javnim preduzećima neće biti isplaćena bez njegovog potpisa. Vulin jeste uočio da je zatajio sistem kontrole, ali ideja koju predlaže je manjkava po nekoliko osnova. Prvo, kako će ministar uz sav svoj posao da prekontroliše naloge za isplatu 200.000 zarada i potpiše svaki od njih? Drugo, zar ne postoje institucije koje se time bave? Kako je promaklo ministarstvu finansija da pojedini zaposleni u preduzećima nad kojima država ima kontrolu više od dve godine primaju plate koje su iznad dozvoljenog limita – 162.740 dinara, koliko je propisano Zakonom o utvrđivanju maksimalnih zarada u javnom sektoru.

Uprava za trezor ima mehanizme i lako može da ih proveri, jer registar zaposlenih u javnom sektoru sadrži sve podatke o radnicima uključujući i iznose isplaćenih zarada. Ali niko nije trepnuo zato što direktor „Pošta Srbije” prima platu 219.636 i što neki drugi direktori javnih preduzeća primaju i više. Niko ništa nije preduzeo ni povodom toga što se prosečna plata u javnim preduzećima, mahom gubitašima, kreće između 70.000 i 80.000 dinara dok je prosečna zarada  u privatnom sektoru oko 40.000 dinara. Otpor zaposlenih – najčešći je bio izgovor za nečinjenje i nepreduzimanje bilo čega po tom pitanju. Ti zaposleni nisu bilo ko. Oni su uglavnom stranačka vojska kojoj nijedna partija na vlasti do sada nije htela da se zamera. Osim za njihovo udomljavanje javna preduzeća su godinama služila za isisavanje novca i finansiranje političkih kampanja. Valjda se zbog toga i toliko oklevalo. 

MMF je pružio dobar izgovor i alibi vlastima da nešto urade po tom pitanju ne bi li se sprečio dosadašnji tuk na luk. Da li će udariti na svoje kadrove i skresati im plate izvestiće nas Vulin koliko sledećeg meseca.