Поштен труд без већег успеха

Представа „Бела кафа” Александра Поповића је трагикомична фарса која је снажно везана за контекст у коме је настала, за сам почетак деведесетих година прошлог века, када је наговестила распад Југославије. Тада је то бављење бурним променама у друштвено-политичким околностима четрдесетих и педесетих година двадесетог века имало више смисла, представљало је вид директног и тада актуелног театарског суочавања са крахом Југославије. Данас такво наслућивање распада наше бивше земље нема снагу коју је онда имало, посебно зато што Поповићево драмско писање о том сложеном историјском проблему нема универзалнији смисао, недостаје му дубље критичко сагледавање.

„Бела кафа” јесте донела заокрет у дотадашњој Поповићевој драматургији, утолико што је уместо периферијских паћеника за протагонисте извела имућнији друштвени слој. Но, Поповићево писање је ту и даље остало поповићевско, у смислу неконтролисаног просипања речи које јесу стилски особено склопљене и местимично духовите, али су суштински испаљене у празнину. Њихов смисао је превише општи, плакатски, мисли се врте у круг, без сувислијег драмског промишљања. Како је Слободан Селенић својевремено приметио: „Поповићеви текстови су варијација на тему које нема.”

Ова идејна слабост комада који заправо представља једну историјску сликовницу нажалост је у представи редитеља Милана Нешковића главни узрок још једног театарског промашаја. Иако је редитељев рукопис упечатљиво зачудан, његова утемељеност у еклектицизму и вртоглавом мешању састојака фарсе, мелодраме, комедије, музичког позоришта, немог филма, слепстика, па и радио-драме, изоштрила је мане текста, његову плиткост. Редитељева разиграна маштовитост је углавном сама себи сврха, због чега је представа развучена и врло досадна. Упркос повременим интригантним мислима и призорима, драмска и сценска радња се гуше у уобичајеној Поповићевој скрибоманској папазјанији.

Редитељ је ликове чланова породице Момчила Јабучила спаковао у једну велику дрвену кутију метафоричких значења (функционална сценографија Весне Поповић). Стилови игре глумаца се током представе драстично мењају, од фарсе до мелодраме и трагедије, у складу са променама свести и понашања ликова. Олга Одановић (Мајка Јања), Павле Јеринић (Дели Јова) и Ненад Стојменовић (Срђа Злопоглеђа) играју врло коректно, а Бранко Видаковић (Момчило), Нада Шаргин (Зора Шишарка) и Вања Ејдус (Црква Ружица) заиста супериорно, али нажалост узалуд, због идејне оскудности комада.

Сличан је проблем и са представом „Танго”, према тексту Славомира Мрожека, у режији Филипа Гринвалда. У тренутној ситуацији смањене позоришне продукције у Србији треба бити посебно опрезан у избору текстова који ће се играти и не узимати комаде који од почетка имају јадне изгледе да буду преточени у данас важне представе, што је случај и са „Тангом”. Мрожеков текст је такође изразито везан за време његовог настанка, средину шездесетих година прошлог века, доба европског ширења утицаја театра апсурда. Теме којима се Мрожек бавио јесу универзалне, потреба за побуном и сукоб међу генерацијама, али тај његов бекетовско-јонесковски стил обликовања радње данас је дебело зарђао, за разлику од шездесетих година, када је био свеж, авангардан.

Редитељ и глумци су се поштено потрудили да му сада удахну живот на сцени, али без већег успеха. Радња се дешава у простору који сугерише старински бордел (сценограф Владимир Павловић), а глумице и глумци Бранка Петрић (Евгенија), Бранислав Зеремски (Евгеније), Борис Комненић (Стомил), Бранка Шелић (Елеонора), Дејан Дедић (Артур), Јована Стојиљковић (Ала) и Ненад Ћирић (Едек) играју врло солидно, пластично, у складу са захтевима текста. Артур је крући и дрчнији од осталих, што одговара функцији његовог лика, кључном отпору према генерацији његових родитеља. Звуци крцкања који често уводе у сценску радњу и прате је подсећају на крцкање старих плоча, што генерално сугерише старост. Самоиронично или не, то крцкање је знак застарелости текста и представе, ознака да их треба држати добро закључане у лексиконима историје позоришта и музејима авангарде, где им је данас место.