Генерална проба за распад Југославије

Била је то осмишљена и, показаће се, трагична злоупотреба фудбала. Уместо да звиждук судијске пиштаљке на загребачком „Максимиру” пре 25 година означи почетак утакмице Динамо – Црвена Звезда, стадионом је одјекивао рески звук труба рата.

Иако су хрватско-српски сукоби тада већ ескалирали на неким локацијама, нова власт Фрање Туђмана је међусобни сукоб навијача, општу тучу са милицијом и нереде који су се пренели на загребачке улице искористила као стартни симбол борбе за независну Хрватску, који ће се убрзо уградити у националну митологију.

Било је то време у коме су реформски покушаји премијера Анте Марковића, остављеног без подршке Запада, били саботирани са свих страна и када су територијалне одбране Хрватске и Словеније биле разоружаване.

Туђману је ипак требао неки камен темељац за коначни распад система и југословенске државе. Док је планирао Домовински рат, повод је нашао на „Максимиру”, у унапред режираној политичкој представи фудбала.

Војске су биле постројене и пре утакмице. Навијачи загребачких „модрих”, познати као „бед блу бојс” – злочести плави дечки – спремно су заузели позиције и чекали. Кандидујући се за „команданта” у рату који се приближавао, Жељко Ражњатовић Аркан је из Београда, у три воза, довео око 2.500 Звездиних „делија”, укључујући „винерсе”, „зулуе” и „девилсе”.

Навијачки омраз је, очекивано, експлодирао у националистичкој форми. Религија је доливала уље на ватру. Инциденти по граду и на Тргу бана Јелачића кулминирали су на стадиону. „Србе на врбе”, узвикивали су динамовци, славећи Анту Павелића. „Ово је Србија”, узвраћали су звездаши, певајући о Дражи Михаиловићу.

Југославија је у директном ТВ преносу могла да посматра почетак сопственог распада.

Полицајац бежи пред налетом фудбалера Звонимира Бобана (Фотодокументација „Политике”)

Уследиле су наизменичне офанзиве и контраофанзиве навијача једне, то јест друге стране. Око 200 полицајаца није се мешало све док „модри” нису провалили на терен и упутили се ка „делијама” на југу. Органи реда тада интервенишу. Општа туча. Активирани су водени топови. Утакмица је прекинута, а нереди на стадиону трајали су нешто мање од једног сата. Повређене су 193 особе, међу којима је било 117 полицајаца.

Жесток насртај ногом Динамовог фудбалера Звонимира Бобана на полицајца Рефика Ахметовића остаће архивиран као антологијски врхунац драме. Бобану је донео титулу загребачког бана („Загребачки бан, Звоне Бобан”), а осталима је то био директан наговештај онога кроз шта ће Југославија убрзо пролазити.

Дан после, битка се са „Максимира” очекивано преселила у свет политике и медија. Заузете су рововске позиције, које се годинама неће мењати. Београд и Загреб су се баражном ватром међусобно оптуживали за националистичке провокације.

Фудбал је бесрамно злоупотребљен. Фудбалери оба клуба ће потом кренути у печалбу по свету, а навијачи са трибина упутиће се на фронтове, покушавајући да поравнају неизмирене рачуне са трибина.

Иако је свима данас јасно да се ток историје не би променио и да није било те утакмице, „Максимир” је означио рађање једног феномена који је од тада напустио оквире спорта: навијача као неформалне, али утицајне политичке формације.

Подржана од разних служби, Удруга навијача Динама у Загребу пре 25 година није бранила „модре”, већ Туђманов пројекат неовисне Хрватске. Ривалске српске службе успеле су да уједине Звездине и Партизанове навијаче и да их пошаљу да би бранили српство и пројекте Слободана Милошевића.

Колико је „Максимир” допринео домољубној мобилизацији Хрвата, толико је разгорео националистичке страсти Срба. Од навијача ће убрзо настати паравојске, продужене руке режима.

Војници фудбала прво су ратовали. Потом су, под патронатом политичких ментора и служби које су их створиле, исказали друге врсте амбиција. Аркан је основао Странку српског јединства, а власништво над Обилићем употребио не само да ширењем страха освоји првенство већ и да учврсти своју „навијачку формацију”.

Ратници српства са „Максимира” и сви касније прављени по истој матрици уселили су се у сиве зоне политике: палили су амбасаде, постављали балване по Косову. Данас нису ништа мање моћни.

Када премијер Александар Вучић, прононсирани звездаш и један од учесника максимирске битке, каже да би црвено-беле требало приватизовати, моћни навијачи, чије вође имају већину у скупштини клуба, оштро га упозоравају да „Звезда није на продају”.

Сачувана је моћ стечена на трибинама и терену „Максимира”, пионирској операцији која је постала симбол распада Југославије. Зато „делије” и данас имају прецизно одређене приоритете: одбрана чистоте српске нације и православља. Навијање за Звезду је тек на другом месту.

Феноменологија „Максимира” онемогућила је једну утакмицу и допринела рату, али својом радијацијом наставља да контаминира политику и спорт у региону.