Пучиста и ратник

Рудничко-таковски крај је имао много учесника Великог рата; највише их је што су плуг и мотику заменили пушком, али их је било и међу војно образованим припадницима српске војске. Један од таквих је и Јовица Јовичић (1877–1949). Милановачки пензионер Томо Јовановић, хроничар села Велереч, истраживао је Јовичино даље порекло, али није дошао до непобитних чињеница, јер се аутори студија о пореклу становништва међусобно не слажу. Према Миленку Филиповићу, Јовичићи су један од огранака лозе Опутића из села Осјечани код Добоја. Михаило Кале Миловановић, пак, тврди да су Опутићи потомци кнеза Милутина Бошковића из Орје Главе у Дробњацима (Црна Гора) који је, на размеђу 17. и 18. века, пред Турцима побегао у село Брусницу, а део фамилије се преселио у суседну Велереч.

Било како било, у Велеречи нема Јовичића већ више десетлећа; Јовица је један од последњих, а напустио је село после основне школе. По завршетку шестог разреда гимназије у Крагујевцу, 1894. године, постао је војноакадемац у Београду. Напредовао је прилично брзо, чему су (можда) допринеле три околности: Мајски преврат, женидба Даницом, млађом од две кћери ђенерала Степе Степановића, и учешће у ратовима од 1912. до 1918. године. Са 30 година је био пешадијски капетан, у 38. години пуковник.

Балканске ратове Јовица је провео у штабу Дунавске дивизије првог позива, а на почетку Првог светског рата нашао се на челу 7. пешадијског пука. Теже је рањен у чувеној бици на Церу. Са српском војском је прешао Албанију, са својим пуком учествовао у пробијању Солунског фронта, истакавши се храброшћу и зналачким командовањем својим пешадинцима. Првих година по завршетку Првог светског рата био је начелник ђенералштаба једне дивизијске области. Уз остала одликовања, на прсима је понео и Карађорђеву звезду 4. степена. Пензионисан је 1925. године у чину дивизијског ђенерала.

У његовом животопису је и учешће у Мајском преврату, 1903. године, када су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Као млад официр (имао је 25 година) придружио се пучистима. Његов земљак, књижевник Драгиша Васић, спомиње га у својој књизи „Деветстотрећа”, где, између осталог, пише:

„Пешадијски поручник Јовица Јовичић јесте онај официр који је, из горњег града, где су били смештени, узбунио и под својом командом повео она два батаљона 6. пука са којима је, после кратког сукоба са жандармеријом на Теразијама, убрзо у одређено време стигао пред Двор”.

Јовица Јовичић је умро 1949. године и сахрањен је у породичној гробници Драгомировића, на Новом гробљу у Београду. Милица, старија кћерка Степе Степановића, била је супруга Косте Драгомировића, па отуда земни остаци њеног зета и Костиног пашенога почивају на том месту.