Насиље у породици

Недавна трагедија када је човек незадовољан венчањем свог сина, убио снају, њене родитеље, ташту, таста и своју супругу, те потом и сам лишен живота, ствара повод за јавну дебату о потреби ефикаснијег сузбијања насиља у породици и о могућим изменама Кривичног законика.

Чувена је Толстојева мисао да су „све срећне породице срећне на сличан начин“, а да је „свака несрећна породица, несрећна на неки за њу посебан начин“. Веома су осетљива питања која се тичу породице и породичне интиме. Тешко је споља увек на прави начин схватити „унутрашњост“ породице, односе између њених чланова и богатство разноликости, али и сличности срећних и мање срећних, а нарочито веома несрећних породица.

Да ли породица заслужује да буде заштићена нормама кривичног права и да ли члан породице треба да буде заштићен кривичним правом? Наравно, и то не само тиме што га кривично право штити као и сваког другог, већ и онда када сам члан породице повређује другог члана породице.

Кривично право је ипак „последње средство“ у заштити одређених друштвених вредности. Њиме се штите веома значајне вредности и то само када се не могу довољно ефикасно заштитити другим мање строгим правним механизмима. То се често своди на оно познато правило да се „врапци не лове топом, већ праћком”, исто као што „орао не лови мушице”.

Да ли изменама Кривичног законика, а нарочито строжим кажњавањем насилника, можемо створити више срећних породица и спречити насиље у породици? Не верујем. Сасвим је довољно адекватно примењивати већ постојеће прописе. Живимо у тешким друштвеним околностима. Пуно је сиромаштва, па и социјалног безнађа. Деценије тешких историјских и социјалних околности чине своје. Држава не може брзо поправити економско стање грађана, а релативно лако може мењати кривично законодавство. Можемо ми брзо „напунити” затворе насилницима, али тиме се проблем неће решити.

Убица из Мартоноша је био алкохоличар, а вероватно је и пуцао у стању тешког пијанства. Можда је прави пут у забрани коришћења алкохола ? Био је један такав давни покушај у САД, у време власти изразитих „пуританаца”, који су баш злоупотребу алкохола сматрали главним проблемом тадашње америчке породице и знамо како се завршила епоха „прохибиције“. Ко год је хтео да пије, могао је то да чини до миле воље, али је пиће било много скупље и знатно неквалитетније, а организовани криминалитет је достигао енормне размере.

Не треба очекивати чуда од кривичног законодавства. Озбиљна држава се не сме упуштати у „кампањске” и „пригодне” измене те важне области правног система. Важно је и да се у пракси сузбија озбиљно насиље из којег се могу изродити трагичне последице, а не да се нечији ружан „животни стил” решава у кривичном поступку, о чему постоје и неки примери. Наиме, пре неколико година су и супруг и супруга правноснажно оглашени кривима. Обоје су били и насилник/насилница и жртва. Обоје су били алкохоличари и тешко болесни. Једно друго су свакодневно вређали и узнемиравали суседе, којима је то досадило, па су звали полицију, која је реаговала кривичном пријавом. Потом је вођен кривични поступак, извођени су докази, а бизаран епилог су две условне осуде. Бавећи се таквим случајевима, можда пропуштамо да уочимо малигније појаве породичног насиља, које се некада изроде и у велике трагедије.

После битке сви су генерали. После вишеструког убиства сви знају да би било боље да је убици одузето оружје, да је задржан у полицији, да се раније деловало превентивно. Тек ће се утврдити да ли је и колико је неко евентуално погрешио у конкретном случају, али не треба правити нове грешке тиме што би се сада „брже боље” и „наврат-нанос” мењали закони, очекујући да ће самим тим, као „чаробним штапићем“ бити решен проблем насиља у породици.

*Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије