Штанглирање

У јавности није обелодањена вест да су се две девојчице штанглирале у школском дворишту баш као и двојица дечака пре њих. Епилог у оба случаја биле су крваве главе, а актери догађаја, ђаци не старији од 15 лета, објашњавају да је штанглирање, сажето речено на српском језику, у ствари узимање гвоздене штангле (у жаргону – чика) у шаке, па удри по свом супарнику такође са штанглом у рукама.

Ништа страшно, рекли би њихови вршњаци, додајући да су те појаве мила мајка у односу на све оно што се догађа у њиховом свакодневном окружењу. Старији би додали да је вазда младост била склона одмеравању снаге и на тај начин су се, не тако давно, читави квартови борили против оних из комшилука. Звездарци против Врачараца, Дорћолци су имали своје такмаце, као и Чубурци, или они чувени из Сарајевске. Додуше, било је ту и боксера и шрафцигера, тољага дренових и ломљивих мотки, али најчешће песничења. Па, ко јачи. Али...

Медији тада нису објављивали вести да се најмлађи, илити основци, одају пороцима који нису препоручљиви ни много старијима од њих. У овим временима свеукупно померених вредности, дрога и алкохол су се тихо, незвано сами, увукли у ђачке клупе основних и осмогодишњих школа. О томе неумољиво сведоче резултати недавног истраживања под називом „Школа без дроге” које је организовао Завод за болести зависности. Сензационално је да у свакој другој школи трагалац може да стигне до марихуане, понегде и до кокаина и да су њене прве муштерије дечурлија испод 14 година, да је 60 одсто најмлађих између другог основне и другог разреда средње школе уживало у „чарима” алкохола и да је 25 одсто школараца већ једном у животу било у стању пијанства. Није речено да ли у лаком, или тежем. Само од ових, али не и докраја набројаних података ваља очекивати да некога заболи глава. Међутим...

Глава је заиста заболела већину родитеља, обичних беспомоћних људи који се чуде, а никако да се начуде шта се догађа са државом и њеним најодговорнијим чиниоцима, друштвом и његовим перјаницама, речју – елитом. Е, ту елиту мисаони орган никако да заболи.

Јер, они су ти који, на пример, своје чедо опреме са триста, богме и четири стотине еврића и пошаљу у школско двориште да им дете не дај боже не буде гладно или жедно. Чега, неће рећи нипошто. Кифле, бурека, или сока не – никако.

Они су често ти који су и пре овог истраживања знали да деца млађа и од малолетништва пурњају цигарету или неку траву у школском дворишту, опростите у школском ходнику, чим изађу из учионице са получасовног школског часа. Шта су предузимали и предузели. Ништа.

Они су, част изузецима, доживели да их ђак отера у место рођења, да их упути, саветује да купе „вуду” луткицу и њу боду, а не малтретирају њих ученике. Да их, ако му падне на памет, ишамара или испесничи. Изговор да децу штити закон слаба је утеха за огромно штеточинство.

Они су често ти који се надмећу за своју партијску фотељу и државну функцију, који су уместо знања и морала препуни фраза и празноречја на јавној министарској сцени у борби за своје циљеве чији је основни смисао дубина сопственог џепа. А то шта се дешава доле, у бази, проблем је базе. Не њихов.

Што су им очеви и мајке причали како је ђаку школарцу некада било забрањено појављивање на улици после 20 часова, што су ученици обавезно носили качкете са уписаним бројем одељења, што су потом у школама девојке носиле црне кецеље, а мушка младеж тегет сакое, није их дотакло. Напротив, изазивало је подсмех уз обавезни коментар: беше то старомодно, некад. Данас су нова, модерна и напредна времена.

Напредак је, из изложеног, евидентан. Ка првобитној заједници или Дантеовом паклу.