Медијација – кад унук загрли деду

Суботица – Судија Весна Марковић има за девизу кинеску мудрост да је „судски спор срамно признање да странке нису умеле наћи договор” и зато одору делиоца правде радо замењује за посредовање, у коме емоције преплављују супротстављене странке – све док на крају не дођу до заједничког решења, које се готово без изузетка и поштује. Судија Марковић је координатор Одељења за медијацију при Општинском суду у Суботици и са још девет колега прошла је тростепену обуку за медијатора, а потом и за тренера медијатора.

Судија Весна Марковић каже за наш лист да посао медијатора није „резервисан” за судије, иако за сада у нашој земљи углавном само они то раде, већ да се њиме, уз одређену обуку, могу бавити сви који желе да посредују и који имају способност да саслушају, разумеју странке и заједно са њима дођу до решења. Медијација је, каже Марковићева, неформалан, поверљив поступак на који су се сагласиле обе стране, може да се започне у било којој фази судског спора, током њега се не води записник, али договор који се на крају „ставља на папир” може да има снагу судске одлуке. Предност медијације је и да се до решења мора доћи у року од 30 дана, а уколико се споразум не постигне тада се странке упућују назад на судски поступак.

– Медијација је у свету претежан начин решавања конфликата. Уосталом, и став ЕУ је да је медијација обавезна. У нашој земљи, од октобра 2003. до децембра 2006, медијацијом су решени спорови у којима је укупна вредност спорне имовине била 33,1 милион евра. Дакле, та имовина била би заробљена да медијацијом није дошло до договора. Само у Суботици, у 2004, тако је „ослобођено” око 70.000 евра – каже судија Марковић.

– Суботички Општински суд има годишње више од 30.000 предмета, по чему је један од већих у земљи. Зато медијација представља уштеду за странке у времену, новцу, али и нервирању – наводи за „Политику” председник овог суда Иван Богосављев.

Како каже судија Марковић, медијацијом настоје да пронађу сам корен, узрок сукоба и да тако дођу до решења. Због тога се медијација одвија не у судници, већ у посебној „дневној соби” у суду, где се странкама служе кафа и сокови.

– Имали смо ситуацију да су у спору три генерације једне породице, због имовине. Све стране су пристале на медијацију, дошла је и шира родбина. Спор који је трајао годинама, а због кога нико ни са ким у породици није причао, успели смо да решимо. Помирили су се отац и ћерка, а унук је загрлио деду! Можда није професионално, али смо на крају и ми плакали – каже Весна Марковић, уз напомену да овај посао може да буде веома емотивно исцрпљујући.

На поступак медијације пристале су и две странке које су дуго биле у спору. Медијатор је приметио да се они и приватно познају и закључио да вероватно у њиховим ранијим односима треба тражити корен сукоба, па је инсистирао на томе. Показало се да је једна страна увређена јер – није позвана на славу. Помирење је брзо постигнуто. Искуства из медијације указују да на ове договоре нико не улаже жалбу, па нема потребе да се ангажује извршно одељење суда, како би се обезбедило поштовање договора.