Рат је највећа прича

Са 16 година је добио аматерску филмску камеру „кварц 5” и то му је одредило будућност,поверава нам Вељко Ђуровић, ратни сниматељ. Готово три деценије је посматрао најжешће светске сукобе и трагедије иза великог стакленог ока које је све то бележило за телевизијске гледаоце жељне правих вести – и за историју. А онда је решио да причу о својим и туђим доживљајима са ратишта стави на папир – и тако је недавно изашла из штампе књига „Професија ратни репортер” у издању Самиздата Б92.

– Прве снимке направио сам на Калемегдану снимајући друштво. Учланио сам се у Кино-клуб Београд, ишао на фестивале аматерског филма, гледао документарне филмове на телевизији, а посебно вести из рата у Вијетнаму. Следеће године почео је „Фест” – прича Ђуровић.

Неколико година касније, истом камером је, опет на Калемегдану, пред комисијом Факултета драмских уметности снимао филм за пријемни испит.

... и на задатку у Никарагви 1985.

– Студирање на ФДУ је било забавно, толико да сам се више пута питао да ли се ми то играмо или заиста учимо! Предавали су нам истакнути филмски аутори: Душан Стојановић, Браца Слијепчевић, Радош Новаковић, Бранибор Дебељковић, Марко Бабац, Предраг – Пега Поповић, Предраг Делибашић...

Професор Владета Лукић, који нас је примио, био је доајен југословенске кинематографије и оснивач Катедре за филмску камеру. Учио нас је не само како да снимамо већ и да волимо и ценимо привилегију коју нам овај посао пружа. Чим су почела предавања, одвео нас је у Париз на незаборавно студијско путовање.

Следећег пролећа, у јунском року, цела наша класа пред комисијом је успешно положила испит. У том тренутку нисмо били свесни да смо били последња генерација професора Лукића. Умро је три месеца касније у 68. години – присећа се наш саговорник. И данас, каже, у дневној соби држи његову фотографију коју је снимио у возу на том путу у Француску, као студент прве године филмске камере ФДУ. Од Таковске до Никарагве А како је почела Вељкова каријера на националној телевизији?

– Почетком зимског семестра 1979. преко факултета добијем црвени коверат са назнаком „строго поверљиво”. Речено ми је да је Београдска телевизија тражила од ФДУ додатну екипу за потребе снимања националне жалости, имајући у виду здравствено стање председника Тита. Ту су биле инструкције где и коме да се пријавим када се прогласи жалост: како да се обучем, како да се понашам, шта да снимам, а шта не.

И никако да не дозволим емоцијама да превладају! Када је 4. маја 1980. Јосип Броз умро, поступио сам по инструкцијама. Обукао одело, ставио кравату и са црвеном ковертом отишао у Таковску 10. То је био мој први професионални радни дан у каријери – наводи познати сниматељ. Из тог периода остали су му многобројни пријатељи са којима се и данас дружи и на шта је, тврди, посебно поносан: Предраг Бамбић, Горан Мусић, Жељка Башић, Драгана Варагић, Гага Марковић, Брана Томановић, Мирослав Лекић, Бранко Ђорђевић, Никола Чутурило... Од снимања „националне жалости” до ратних страхота, талентованог младог студента филмске камере пут је водио – преко дипломског рада.

– За тему сам изабрао ратну репортажу, под снажним утицајем снимака из Вијетнама, а за ментора професора Николу Мајдака. Почео сам да скупљам неопходан материјал по библиотекама и страним културним центрима.

Брзо сам схватио колико је рат чудна појава и колико, уз сву своју суровост, фасцинира људе без обзира на то да ли у њему учествују или га посматрају са дистанце – вели Ђуровић. „Ватрено крштење” је имао 1982. године.

Драган Хавзијевић, слободни београдски новинар, предложио му је да иду у Никарагву и сниме репортажу о грађанском рату. – Рекао сам „Важи!”, а онда сам отишао кући да видим у енциклопедији где је та земља. План је био да останемо четири недеље, а остали смо пет месеци – враћа се Вељко у време кад је својом камером отворио врата света. После Никарагве и централне Америке, уследили су Белфаст, Либан, Камбоџа и тако редом… Углавном за Скај њуз. Готово тридесет година је авионом ишао на посао. Смењивали су се континенти, државе, аеродроми, хотели, прес-центри, вакцине, контролни пунктови, наоружани људи… И увек фатална „танка црвена линија”, коју на путу за фронт ратни извештач, наравно, никад не види, али је увек свестан кад је пређе.

– То је тај тренутак после кога нема повратка. Онда када схватиш да си постао део рата и да више немаш контролу над својим животом – прича Ђуровић. Тада се, додаје, догађају разне непријатности, јер таква места су за то и предвиђена, за патњу, страх и бол. Патња, страх и бол У Камбоџи је, током марша са Кмерима 1984, упао у замку, у рупу са бамбусовим шиљцима. На срећу, добро је прошао.

Али није увек било тако. – У Руанди сам, боравећи са борцима РПФ (племе Тутси) зарадио маларију. Недељу дана је трајала евакуација, преко Уганде и Кеније. На Илиџи 1992, док сам снимао минобацачки напад који је почео у зору 14. маја, погодио ме је шрапнел испод левог ока. Тери Лојд, новинар британске телевизије ИТН, у свој извештај је умонтирао кадар док ми камера лети кроз ваздух и док су ме превијали – показује Ђуровић ожиљак, успомену на тај догађај. Лојдов извештај са Ђуровићевим рањавањем ИТН је уврстио у архивску селекцију од тридесет прилога из целог света под називом „Репортери у опасности”.

– Једанаест година касније, у марту 2003, Тери Лојд је страдао од „пријатељске ватре” у околини Басре на југу Ирака. То је био рат који је поставио рекорд по броју присутних извештача, било их је 3.000, али и неславан рекорд по броју убијених извештача, више од 200. У Багдаду су 2003. од „пријатељске ватре” страдали и сниматељи Украјинац Тарас Простјук и Шпанац Хосе Коусо, када је амерички тенк погодио четрнаести спрат хотела „Палестина”, на коме је била и наша екипа Скај њуза. Још четворица новинара су том приликом рањена. Тарас ми је био ратни друг из претходних ратова.

Кад га је екипа Ројтерса крвавог проносила ходником до лифта, подигао сам камеру и почео да снимам. Имао сам ужасан осећај што то радим, али сам знао да и то мора бити забележено. Сигуран сам да би он урадио исто да је био на мом месту – каже наш саговорник. У овој професији, прво се снима – па онда тугује. Камера не зна ни за жалост, ни за радост, ни за правду, она бележи само сузе, смех и све друго што човек који је држи у рукама сматра да би требало сачувати за историју. – Сниматељи, а посебно они ратни, не праве разлику шта снимају. То је апсурдно, али је тако. Све што видимо кроз камеру јесте метафизички свет и није реална слика онога што нас заиста окружује. Отуда тај наизглед „померени” однос према ратним страхотама, мртвима, рањенима, страху, патњи…

То је лако снимити, али треба са тиме после живети. Сви затечени у ратној зони подложни су посттрауматском стресу, без обзира на то шта су тамо радили и чиме су се бавили. И данас ми се враћају у свест слике масакрираних Тутса у Руанди или бомбардовање Бејрута. Још  рефлексно погледом тражим „паштету” (то је пешадијска нагазна мина) када треба да загазим у траву – признаје Ђуровић. А колико је само дечјих рођендана, слава, јубилеја провео на фронту или у џунгли! Срећом, каже, његова је жена, покривајући и сама ратове у бившој Југославији, имала разумевања за посао који ради.

– Сваки пут кад сам одлазио, постојала је могућност да се не вратим, али то никад није спомињала као опцију. Само би махнула са балкона док је гледам кроз задње стакло таксија који ме вози на аеродром – наш саговорник не скрива осећања која га преплаве увек кад помисли на своју Катарину. На првој борбеној линији Рат пружа невероватан материјал, има добре и лоше момке, хероје, жртве, издајнике, кукавице, драмски заплет, веру народа, крв…

– И све се то догађа пред тобом у неком егзотичном простору. Рат је, без обзира на епоху, за извештаче највећа прича, јер је и улог највећи – тврди Ђуровић. Ни ту, међутим, не ризикују сви једнако, додаје. „Извештачи сликом” – фотографи и сниматељи – за разлику од колега из штампаних медија, морају увек да буду на терену, у средишту догађаја, на месту контакта зараћених страна како би из прве руке забележили атмосферу рата.

– Ми не можемо да седимо за шанком неког бара у прес-центру или хотелу и одатле, користећи агенцијске вести и саопштења за медије, да напишемо извештај за своју редакцију (иако је и то, наравно, легитимно). По мојој процени, 50 одсто извештача не одлази у борбену зону. Некада заиста и не могу, а често и не желе. Нашу ситуацију најбоље је дефинисао Роберт Капа, доајен ратне фотографије: „Ако ти слика није довољно добра, значи да ниси био довољно близу” – примећује Ђуровић. А колико вреди ризиковати зарад праве приче?

Да ли је оно што ти говоре непосредни учесници у рату истина? Да ли је непристрасно извештавање могуће ако делиш судбину војника или цивила који су мета напада? На овакве и друге дилеме са којима се ратни извештач свакодневно суочава свако мора сам да нађе најбољи одговор у датој ситуацији, каже наш саговорник. Можда је најбољи савет о томе шта је задатак ратног репортера дала Американка Марта Гелхорн, један од највећих ратних извештача XX века (иначе велика љубав и трећа супруга писца Ернеста Хемингвеја, а зближили су се 1937. пратећи збивања у Шпанском грађанском рату):

–Ограничити се на оно што видиш и чујеш, ништа не прикривати и ништа не измишљати.

– Медије неоправдано оптужују да подгревају ратне сукобе због користи коју стичу док сукоби трају, мада, понекад су те оптужбе и тачне, као у случају медијских магната Рендолфа Херста и Џозефа Пулицера с краја XIX века, када су увукли САД у рат са Шпанијом. Међутим, има доста и светлих примера ратног извештавања, када су репортери допринели да се оружани сукоби зауставе, као што су Вијетнамски рат или рат у Руанди 1994. Двојица новинара, Кит Мердок (отац Руперта Мердока) и Елис Ешмид-Бартлет заслужни су што су својим извештајима зауставили катастрофалну операцију савезника (Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда) на фронту Галипоље у Првом светском рату – наводи Ђуровић, који је велики део своје књиге посветио управо оваквим причама из историјата ратног извештавања.

– У новинарству је ратно извештавање врх професије. Рат је највећа прича и он ће све урадити за тебе, само треба да дођеш до њега. Вртоглаво стичеш репутацију (или ће она живнути уколико је била у паду), само се ослони на рат. Многе новинарске занатлије постали су звезде, не зато што су били људи од пера већ зато што су били људи од рата. Сетимо се ратова на подручју бивше Југославије и дописника из Книна, Бањалуке, Окучана... – набраја наш саговорник.

И поново помиње ону „танку црвену линију” која се често, у хаосу и узбуђењу ратног извештавања, не може препознати – „као када јунак у цртаном филму самоуверено лети над провалијом све док не схвати где се налази”. – Али, док човек има вере у себе и у то што ради, можда и не би требало да гледа доле у провалију. Посао ратног извештача је просто такав, нема догађаја због којих вреди изгубити главу, мада има догађаја због којих вреди ризиковати. Зашто? Зато што је најбоље ратно извештавање у суштини увек антиратно! – са овим уверењем Вељко Ђуровић закључује разговор, журећи на ново путовање које га чека. Ни не питамо да ли је реч о послу или о уживању. Већ нам је јасно да је код професионалаца какав је пред нама то двоје увек повезано…

Александра Мијалковић

-----------------------------------------

Почетак ратног извештавања у Србији

Сукоби са Турцима изазвани инцидентом на Чукур-чесми 1862. били су повод за пионирске кораке ратног извештавања у Србији, подсећа нас аутор књиге „Професија ратни репортер” и додаје: за то је заслужна књижевница са Фрушке Горе Милица Стојадиновић Српкиња.

На вест о уличним борбама, Милица је следећег јутра прешла Саву и дошла у Београд. Обилазила је „ратну зону” између Варош-капије (данашња Поп Лукина улица) и Стамбол-капије (на Тргу републике). Најжешће је било на Великој пијаци (данас Студентски трг), где су се налазиле и српска и турска полицијска станица.

Репортажу „Срце и барикаде” објавила је  у Мађарском дневнику у Пешти и тако стекла статус пионира ратног извештавања у српском новинарству.

-----------------------------------------

Венчање у Лас Вегасу

Вељко Ђуровић је поносни отац троје деце: Душан је такође сниматељ, ради на Првој ТВ, Ивана је у Њујорку на докторским студијама, а Ана је ученица трећег разреда Филолошке гимназије и свира бубњеве у бенду „Shajzebiterlemon”.

Своју жену, Катарину Расулић, упознао је током рата у Босни, где је радила као продуцент за немачку телевизију ЗДФ. – Венчали смо се чим се рат завршио, у Лас Вегасу. Она је иначе доцент на Филолошком факултету у Београду. А заједно радимо телевизијску емисију „Двоугао” – каже Ђуровић.

-----------------------------------------

О књизи „Професија ратни репортер”

А ево како је Ћуровићеву књигу представио Бошко Јакшић, дугогодишњи спољнополитички коментатор „Политике”, и сам ратни извештач: – Када видите стотине људи како успаничено покушавају да побегну са неког места и десетак манијака који исто тако успаничено покушавају да уђу на исто место, знајте да су ови последњи репортери…

Какав је то сој људи? Да ли су лудо храбри или само луди? Откуд им тај авантуристички порив да стављају главу у торбу? И да при том обожавају посао окружени звекетом оружја око себе, експлозијама и димом. Да не говорим о роковима слања извештаја, који више од алкохола, дувана или нередовног живота новинарима скраћују живот…

Вељко Ђуровић је својом камером сведочио о многим сукобима последњих деценија. Онда га је све што је претурио преко главе, увукавши му у душу, толико инспирисало да је одустао од објектива камере и сео за компјутер да би написао ову сасвим јединствену књигу у нашем региону… Она је обавезан уџбеник за све који сањају да једног дана постану ратни извештачи, савршено штиво за све оне који то јесу, меморијски освеживач за оне који су то били.

За све друге, ово је улазак у мистерије професије ратног извештача, романтизованог посла у коме опасности вребају на све стране.