Писци су овде прилично унезверени

Писац, редитељ, професор, преводилац, дипломата, почасни председник Српског ПЕН центра, потпредседница Међународног ПЕН-а Вида Огњеновић недавно је подугачкој листи награда које је понела за свој књижевни опус додала и Прозарт, међународно признање за ауторски допринос развоју балканске књижевности на фестивалу ПРО-ЗА Балкан у Скопљу. Оно што је њеним читаоцима још важније јесте нова есејистичка књига „Висока волтажа“, коју је крајем прошле године објавио Архипелаг.

На уводни део књиге у којем говори о масовној потрошњи, масовној производњи и укусу маса, Вида Огњеновић је надовезала есеје о изузетним појединцима, аутентичним уметницима и изразитим индивидуалцима.

Каква је тренутна позиција и будућност уметности иза које стоје имена о којима пишете у свету „одливака“, реплика, умножавања?

Да, то је мој покушај да се у есејима бавим људима који се својим делом уочљиво издвајају из општих појава. Видите и сами, технологизација нашег света досегла је у многим стварима неслућене брзине, у првом реду у производњи одливака. Омасовљење модела је данас у ствари незаустављив процес опонашања. Може се рећи да је имитација постала витални део начина живота на планети. И није ту само реч о моди и помодности, већ и о стереотипима мишљења, изражавања, понашања, политичких ставова, вредновања. И зато, верујем да свако пробијање из тог имитационог поретка јесте подвиг који заслужује пажњу.   

На то се надовезује и прича о „малим продавницама реткости и великим робним кућама“. Како се спрам тог вишедеценијског процеса омасовљавања и глобализације одређује савремено образовање од којег зависи даља будућност „малих продавница реткости“ у свим сегментима живота?

Робне куће су постале тржни центри, мали градови на обронцима, или пак унутар насеља, тврђаве масовне потрошње и диктатуре неукуса под слоганом могућности избора. Продавнице реткости су у међувремену умрле од глади, на рукама својих посвећеника. Онај ко има новца, не мари за друге реткости, осим за себе, оном пак ко зна праву вредност ретких ствари, то знање не омогућава довољно новца ни за куповину основних потрепштина у тржном центру и на томе се тријумф одливака претвара у трајно стање.  

Шта се у том контексту дешава са „малим“ обичним човеком, разапетим (још увек) између система вредности некад и сад? И још више, са читаоцем, који је сразмерно контексту у којем негује ову „архаичну“ дисциплину, постао реткост по себи?

Човека малим чини, између осталог, понајвише неписменост. Читалац је у великој предности, јер у књигама може да нађе најразличитије примере односа према свету, важних за сопствена опредељења. Читање увелико проширује животно искуство. И кад ми неко каже да модеран човек данас има много више начина да непосредно истражује свет, путовањима, затим преко средстава комуникације, ја га питам, да ли истраживање захтева и неку моћ процене, или је то само ствар присуства и активирања чула. Ипак мислим да је свет далеко сложенији од онога што нам се нуди у модним рекламним упутствима.

У данашњем измењеном свету, колико је промењена и улога писца?

А, добро питање. Бојим се да смо ми навикли да писац, као у некадашњем режиму, буде на линији владајуће државне идеологије и да из тог односа црпи важност и извесне привилегије. Међутим, поједини писци су и тада успевали да буду само писци, а не глас народа, тј. глас владајуће политике и да свом таленту дају пуни замах. Да наведем само једног од њих, који је помало бастардизовао свој књижевни дар, стављајући га у службу политике, а то је Оскар Давичо.

Данас се писац вратио литератури, односно књизи, што је било крајње време. Но, књига тренутно има толико велику конкуренцију пре свега у разулареној и бестидној забави, која је достигла свој зенит у својој безобзирности, а затим у површном, инстант информисању. И због тога је писац данас и овде прилично унезверен. Чини му се да никоме не треба. Не би баш да голица публику да би га читала, а опет не би ни да обитава у долини плача за првим редовима у културном програму.

Склони смо жалопојкама о неразвијеним читалачким навикама на овим просторима. Имамо ли оправдања да будемо толико забринути за књигу и читање код нас?

Можда и немамо разлога за толике жалопојке. Прво, зато што мислим да се код нас ипак чита више него у неким деловима света. Међутим кад говоримо о тој осеци читалаштва, мислим да је просвета заказала и не знам да ли су довољно свесни своје одговорности за то што су се деца отуђила од књиге. То је озбиљна кривица, јер се том небригом убија важан однос који треба да се успостави још у детињству, да би се касније развијао. Велика је одговорност образовне политике. Узмите се у памет, људи. Читање треба предавати у школи као главни предмет. Читање је наука о распознавању света.

Колико је једна озбиљна стратегија, културна политика у ствари кључни недостатак на нашим просторима?

Јесте кључни недостатак. Просвета, здравство и култура су отворене ране нашег друштва. И чудим се како то да код нас никако не може да се схвати да су то три ноге нашег друштвеног троношца и ако једна недостаје, са такве се столице пада. Знање и умеће живота се уче и негују, а не стичу читањем таблоидних кичерских упутстава за постизање среће и здравља. Бити само сит и напојен и спавати, није довољно. Никаква зрнаста храна, воће и поврће, чист ваздух и топла купка не могу нас спасити од понора у незнање.

Шта ви тражите у књигама? Како читате?

Да вам кажем, ја сам хистеричан читалац. Већ у гимназији сам донекле схватила, а то схватање касније утврдила на студијама књижевности, да је читање изучавање литературе, да је то заправо трагање за неким стварима које нам на други начин нису доступне. Читање је дакле тражење и проналажење. И тако сам развила неку врсту, хајде да не кажем зависности, већ да то назовем припадност књизи. Мене уопште занима тај свет смештен између корица. Обрадујем се добром писцу. У књижевности тражим вештину изражавања, поигравања језиком, коју су код нас имали Киш, или рецимо Црњански. Не верујем у природност стила. Између осталог у књижевности тражим и дисциплиновану форму. Шта да кажем, читање је потреба која се стално изнова обнавља.