Видљива рука

У протеклих неколико месеци премијер Александар Вучић готово да је прешпартао целу Европу. Уздуж и попреко. Где год је био говорио је о економији, условима које нудимо страним инвеститорима, „улагању у стабилност региона”, а од својих домаћина, од Финске, преко Швајцарске, до Норвешке, тражио већа и масовнија улагања код нас. И с те стране ваља му дати сваку врсту подршке.

О потреби и разлозима због којих он то чини не треба трошити речи. Србија је већ годинама, од 2013, у рецесији. Ових дана траје права расправа колико ће нам ове године бити национални колач – испод, око, или малкице изнад нуле. Ћорав посао. Све испод три до пет одсто раста привредне активности и БДП – мучно је таворење. А за нешто више, немамо снаге, новца, па ни идеја. Нажалост.

Ни са које стране, не само због вишегодишње светске кризе, нема већих развојних подстицаја. И Европа се бори да сачува своју економију и радна места. Европска централна банка сваког месеца штампа по 60 милијарди евра и упумпава их у систем не би ли покренула своју привреду. А тих 60 милијарди евра месечно два су наша годишња БДП. Тек да се знају размере тих новчаних инјекција које ће се малаксалој европској привреди убризгавати све до септембра идуће године.

Ми ни промил од тих пара немамо. Морамо се ослонити на стране инвеститоре иако економска историја учи да се ниједна земља није развила на туђим зајмовима. И поред тога последња крстарења премијера по ЕУ више су него пожељан корак. Најгоре би било чекати да нека „невидљива рука” тржишта све то доведе у ред.

Нама је као ваздух потребна „видљива рука” државе која ће умети да каже шта и где треба да се учини. Домаћа индустрија уништена је приватизацијом и питање је како без пара покренути раст. Од услуга и пољопривреде, сасвим је извесно, не може се много очекивати. Можда и може, али све је на дугом штапу. Нама су, потребни, брзи и јаки потези у којима држава мора, баш као у САД или ЕУ, да покаже одлучност.

Целој овој причи, међутим, недостаје веома важна карика. Домаћи инвеститори и с њима, пословни људи из дијаспоре? Ваљало би да премијер Вучић и са њима поразговара док обилази свет уздуж и попреко. Они би, пошто знају све домаће (не)прилике, требало да буду покретач развоја и реиндустријализације Србије.

Премијер Вучић јуче на конференцији за новинаре рече да му није мило да се додворава странцима. Радије би то чинио својим људима с којим живи. Ову изјаву ваља схватити као лепу метафору, али и као најаву да се с домаћим привредницима, макар и са прокаженим „тајкунима”, мора разговарати ради покретања привреде с мртве тачке.