Vidljiva ruka

U proteklih nekoliko meseci premijer Aleksandar Vučić gotovo da je prešpartao celu Evropu. Uzduž i popreko. Gde god je bio govorio je o ekonomiji, uslovima koje nudimo stranim investitorima, „ulaganju u stabilnost regiona”, a od svojih domaćina, od Finske, preko Švajcarske, do Norveške, tražio veća i masovnija ulaganja kod nas. I s te strane valja mu dati svaku vrstu podrške.

O potrebi i razlozima zbog kojih on to čini ne treba trošiti reči. Srbija je već godinama, od 2013, u recesiji. Ovih dana traje prava rasprava koliko će nam ove godine biti nacionalni kolač – ispod, oko, ili malkice iznad nule. Ćorav posao. Sve ispod tri do pet odsto rasta privredne aktivnosti i BDP – mučno je tavorenje. A za nešto više, nemamo snage, novca, pa ni ideja. Nažalost.

Ni sa koje strane, ne samo zbog višegodišnje svetske krize, nema većih razvojnih podsticaja. I Evropa se bori da sačuva svoju ekonomiju i radna mesta. Evropska centralna banka svakog meseca štampa po 60 milijardi evra i upumpava ih u sistem ne bi li pokrenula svoju privredu. A tih 60 milijardi evra mesečno dva su naša godišnja BDP. Tek da se znaju razmere tih novčanih injekcija koje će se malaksaloj evropskoj privredi ubrizgavati sve do septembra iduće godine.

Mi ni promil od tih para nemamo. Moramo se osloniti na strane investitore iako ekonomska istorija uči da se nijedna zemlja nije razvila na tuđim zajmovima. I pored toga poslednja krstarenja premijera po EU više su nego poželjan korak. Najgore bi bilo čekati da neka „nevidljiva ruka” tržišta sve to dovede u red.

Nama je kao vazduh potrebna „vidljiva ruka” države koja će umeti da kaže šta i gde treba da se učini. Domaća industrija uništena je privatizacijom i pitanje je kako bez para pokrenuti rast. Od usluga i poljoprivrede, sasvim je izvesno, ne može se mnogo očekivati. Možda i može, ali sve je na dugom štapu. Nama su, potrebni, brzi i jaki potezi u kojima država mora, baš kao u SAD ili EU, da pokaže odlučnost.

Celoj ovoj priči, međutim, nedostaje veoma važna karika. Domaći investitori i s njima, poslovni ljudi iz dijaspore? Valjalo bi da premijer Vučić i sa njima porazgovara dok obilazi svet uzduž i popreko. Oni bi, pošto znaju sve domaće (ne)prilike, trebalo da budu pokretač razvoja i reindustrijalizacije Srbije.

Premijer Vučić juče na konferenciji za novinare reče da mu nije milo da se dodvorava strancima. Radije bi to činio svojim ljudima s kojim živi. Ovu izjavu valja shvatiti kao lepu metaforu, ali i kao najavu da se s domaćim privrednicima, makar i sa prokaženim „tajkunima”, mora razgovarati radi pokretanja privrede s mrtve tačke.