Ципрасов мегали провлема

Премијеру Алексису Ципрасу приближава се тренутак истине у коме ће левичарски шарм морати да стави на олтар финансијских „колонизатора” признајући донкихотовску природу своје борбе, или ће дочекати да га по изласку земље из зоне евра самеље нов талас беса Грка који нису навикли да остану без новца.

Премијер покушава да упосли свој медитерански таленат обећавајући компромисно решење, али Тевтонка, која је његова ноћна мора, губи стрпљење и каже да ће Немачка прихватити формулу кеш-за-реформе само уколико добије сагласност сва три највећа кредитора Грчке.

Док Ципрас, чија је влада већ одбацила неколико „апсурдних” захтева међународних кредитора, инсистира на „политичком споразуму” до краја месеца, европски поборници финансијске дисциплине понављају да Атина мора да прихвати све озбиљне реформе уколико жели да активира доток 7,2 милијарде евра кеша који би земљу спасао од банкрота.

Број опција је сасвим сужен. Уколико не буде политичког решења, преостају само две могућности. „Продужено натезање” би уз одређену креативност значило да се рокови још једном помере. Следећа опција је банкрот.

Мегали провлема је то што је Ципрас изабран на платформи да неће прихватити никакве нове жртве. Он је аплаузе и гласове побрао нудећи носталгичну верзију социјализма, праведнију расподелу, хуману заштиту угрожених, укључујући разуздану грчку бирократију и размажени јавни сектор које су политичари годинама преплаћивали зарад предизборних обећања о социјалном миру.

Ципрасу, као и другим проповедницима оваквог социјализма, недостаје одговор на питање: како направити паре које ће се делити а да те паре бескомпромисно не условљавају „окрутни империјалисти”?

Премијерова топло-хладна, хоћу-нећу реторика наводи на закључак да он нема конзистентну политику и да лута између популизма који га је довео на власт и прихватања сурове реалности да ће кредитори ако треба Грчку катапултирати из зоне евра.

У смислу реалне економије, стубови грчког Партенона су већ срушени. Сваког дана се затвара десет компанија. Већина других није у стању да испуњава елементарне дневне бизнис процедуре. Када држава не може да компензује фирме које послују са јавним компанијама или институцијама – не зато што неће, већ зато што не може – онда је то посредно признање банкрота државе.

Више од половине Грка наставља да подржава Ципрасову преговарачку тактику, колико год западни партнери према њој показивали отворену одбојност. Иако се тиме увећава опасност од изласка Грчке из зоне евра, тек 18 одсто подржава „грекзит”.

Да ли неконзистентно бирачко тело прави неконзистентног премијера или је обрнуто? Ова врста параноје, тврде, није нова појава грчког социополитичког спектра. Ципрас подршку кризом притиснутих сународника црпи тако што с једне стране игра на карту псеудомачизма неког ко се бори против светске тираније оличене у Немачкој, а с друге стране се ослања на прималне инстинкте посрнулог друштва.

Његов министар енергетике кредиторе отворено напада да користе највише од „макијавелистичке тактике коју је произвеле историја колонијализма”. Ципрасу је савршено јасно да Грци немају ништа против тога да буду „лоши момци” зоне евра, под једним условом: да имају новац. Без пара, мачизам нема никакву практичну употребну вредност.

Уколико влада у Атини не потпише дугорочни програм са кредиторима, неће бити новца, па читава Ципрасова тактика пада у воду заједно са његовом политичком будућношћу. Грчка креће путем изласка из еврозоне, неизвесног путовања са опасним финансијским и надасве социјалним ризицима.

Уколико потпише, грчкој економији би се омогућило да формулише динамику изласка из кризе, али то би била потврда процене да Ципрас није био у стању да испуни обећања и да је преварио и бираче и сопствена уверења.

Наставак болних реформи, приватизација, отпуштања и смањења плата и пензија, повећања пореза средњој класи, све би то значило да харизматични 40-годишњак признаје да је одустао од платформе на којој је победио.

То би аутоматски повукло реакције неокомунистичког дела Сиризе који би свој колоритни карактер и подједнако колоритну реторику употребио да до максимума заоштри сукоб са омраженом тројком кредитора. Њихово упорно противљење уступцима према кредиторима и спремност да отворено дебатују о будућности Грчке ван зоне евра који „није фетиш” премијеру додатно везују руке.

Како време за договор истиче, све се чешће говори да Грчка не може да прихвати услове поверилаца јер би то значило повратак на старо. Да ли то значи да је боље да Грчка сама крене својим путем? Сумњам. Више верујем да у случају споразума са кредиторима крајње лево крило не би било спремно да руши прву радикално леву владу новије грчке историје.

У сваком случају, Грцима треба препустити одлуку да ли хоће или неће зону евра. „У праву на самоодређење садржано је и право на пропаст”, констатује „Ноје цирхер цајтунг”.

Ципрас је свестан да би у тренутку потписивања меморандума са Европском централном банком, Европском комисијом и ММФ-ом Грци стартовали штоперицу која би му откуцавала преостало време на власти. Свестан је и да другу штоперицу у руци држи канцеларка Ангела Меркел.

Остало је мало времена да универзитетски професори, синдикалисти и комунистички ветерани окупљени око Ципраса покажу да су дорасли изазову времена и демантују многобројне скептике који су Сиризу од почетка доживљавали као Халејеву комету на грчком небу.

Конфузна грчка левица поставила је Ципраса на распеће између његове политичке филозофије и сурове реалности с којом се суочава. Ципрас ће се ослањати на сопствену мудрост трагајући за компромисним решењем. Проблем је што мудрост махом губи када наспрам себе има идеолошку тврдоглавост армирану финансијским потраживањима.

Дилему би морала да има и Европа. Уколико каже „не” захтеву грчких бирача за промену курса, онда би то значило да демократија ништа не значи, барем што се економије тиче. Банкрот Грчке био би пропраћен банкротом демократије.

Једно је извесно: Ципрас са распећа сигурно неће отићи у свеце.