Рат као добар посао

Рокенрол композиције, од настанка овог правца, носиле су у себи јасну антиратну црту. Осликавајући времена у којима су настајале оне су, са мањом или већом жестином, указивале на највећу пошаст савремених времена, на ратове који се свакодневно дешавају.

О ратовању великих против малих, моћних против слабијих, верујућих против неверника... певали су: „Битлси”, „Ролингстонси”, „Флитвуд мек”, „Ајрон мејден”..., кантаутори: Боб Дилан, Донован, Џоан Баез, Бери Мегвајер... Сви поменути о рату су говорили из перспективе своје генерације, значи оног животног доба које је за ратовања давало најскупљу а истовремено најпотрошнију компоненту – људске животе.

При томе, рок ствараоци су прецизно уочили да ратове не воде појединачни народи међусобно, већ да иза свега стоје велике индустријске корпорације које се боре за светска тржишта и које своје благо стичу производњом наоружања свих врста. То наоружање мора да нађе свог купца, а то се најлакше остварује изазивањем ратних сукоба. При томе, губици људских живота рачунају се тек као – колатерална штета.

Како стоји у једној анализи композиције „Господари рата” америчког кантаутора Боба Дилана, ране шездесете године прошлог века биле су ужасавајуће за већину Американаца чија је земља била дубоко увучена у такозвани хладни рат. Многима се смучила већ и сама помисао да би се могла поновити катаклизма слична Другом светском рату. Дилан је своје земљаке натерао да добро размисле о томе шта им раде и у шта их увлаче владари војне индустрије са својим неконтролисаним и беспотребним ратовима углавном ван територије САД, као и проблемима које таква политика носи са собом.

Дилан је у својој осуди „господара рата” отишао до краја: „Надам се да ћете умрети и да ће вам смрт доћи скоро. Ићи ћу за вашим ковчегом, у суморно поподне, и гледаћу како вас спуштају у ваш самртни кревет. И стајаћу над вашим гробом док се не уверим да сте – покојни.”

Осврћући се на ову композицију Дилан је једном приликом признао: „Не стварам песме у којима изражавам жељу да било ко умре. Али у овом случају, једноставно, нисам могао другачије. Била је то реакција на чињеницу да смо дошли до извлачења ’последње сламке’. То је онај осећај када се питате да ли ишта можете да учините да све то спречите.”

„Господари рата” је једна од најексплицитнијих антиратних композиција. Издата је 1963. када је Дилан био у својим двадесетим годинама. Иако млад, схватио је каква се претња надвила над целим светом. Јер, био је то период чувене „Кубанске ракетне кризе” која је САД и Русију довела на ивицу нуклеарног сукоба.

Додајмо да је и бивши амерички председник Двајт Ајзенхауер у свом опроштајном говору приликом одступања са дотадашње дужности (20. јануара 1961) јасно истакао куда земљу може да одведе незајажљивост „господара рата”, управљача војноиндустријског комплекса. 

Господари рата

Послушајте ви, господари рата

Ви што лијете велике топове

Ви што градите авионе смрти

Ви што правите толике бомбе

Кријући се иза зидова

Иза својих радних столова

Желим само да знате

Прозрео сам вас кроз маске

Ви који никада ништа нисте урадили

Осим стварања за уништавање

Играте се мојим светом

Као неком дечијом играчком

Трпате ми пушку у руке

Кријући се од мог погледа

Окрећете се и бежите далеко

Када танад почну да зује

Као некада древни Јуда

Лажете и издајете

Тврдите да је светски рат могуће добити

И тражите да вам поверујем

Али прозрео сам вас

Ја могу да читам ваше мисли

Као што видим кроз воду

Док се слива у одвод

Ви повлачите све орозе

За друге да пуцају

А онда седите и гледате

Како расте број погинулих

Кријете се по својим вилама

Док крв младића

Истиче из њихових тела

И меша се са блатом

Створили сте највећи страх

Који је икада могао да се створи

Страх од доношења деце

На овај свет

Због тога што претите мом чеду

Нерођеном, и без имена

Нисте вредни капи крви

Која тече вашим венама

Колико сам ја уопште позван

Да говорим о преокрету

Можда мислите да сам премлад

Или да сам још неук

Али нешто сигурно знам

И овако млађи од вас

Да вам чак ни Исус

Не би опростио то што радите

И само да вас питам

Да ли је ваш новац толико вредан

Да ли ће вам обезбедити опроштај

Да ли је то уопште могуће

Мислим да ћете схватити

Када и ваша смрт дође на ред

Сав новац који имате

Не може да вам откупи душу

Надам се да ћете умрети

И да ће та смрт доћи скоро

Ићи ћу за вашим ковчегом

У суморно поподне

И гледаћу како вас спуштају

У самртни кревет

И стајаћу над вашим гробом

Док се не уверим да сте – покојни.