Златан сат и ланци

Наше доба је доба потраге за запослењем, било каквим, јер потребно је преживети, платити држави оно што она тражи, школовати се, опстати... А према драматичним медијским извештајима, посла је све мање. Не само у сиротињским земљама, већ и у оним најразвијенијим.

Како се снаћи у џунгли огласа у којима послодавци, наводно, траже слободне раднике, а бога моле да их не нађу. При томе, услови који се намећу евентуалним кандидатима постају све бизарнији. Оно што се најмање гледа је способност, обученост младог човека да се прихвати понуђеног посла. Јер, како год било, знање и вештина ипак морају да буду плаћени.

Ову необичну ситуацију још давно (1965) сагледао је британски кантаутор Донован и на својствен начин преточио је у песму коју је назвао „Блуз златног сата”.

Већ и сама чињеница да је јунак песме на разговор о запослењу отишао сав исфрустриран казује да је доћи до посла било и те како компликовано. А о бесмислености целог поступка разговора са кандидатом најбоље је осликао речима: „Надлежни службеник ме испитивао. Замало да заплачем. Тражио је да попуним формуларе, док нисам почео да се тресем од страха: о боји мог тоалет папира, и да ли ми је неко од рођака геј”... Карактеристично је, такође, да се свако запослење претвара, малтене, у продају сопствене душе и робовско сагињање главе, све до смрти.

Донован је ову песму писао у време хипи покрета, бесциљних лутања светом без икаквог духовног оптерећења, времена када су сви они који су се на том путу сретали били једнаки, без обзира одакле потичу. Време када је лична слобода била права страст и једини прозор изван безидејне животне свакодневице.

Баш у таквим временима Донован се окренуо суровој стварности од које су многи бежали. Окренуо се критици корпоративног начина размишљања у којем се човек претвара у обичан шраф огромне и сложене машине, и то у шраф који је могуће заменити у сваком тренутку.

Зато он у песми и каже: „Извео ме да ми покаже ред надгробних споменика. Овде их покопавамо у вештачком камену и кречу. И ако намераваш да радиш за нас, и ако мислиш да умреш, молим те учини то у време паузе за чај”. Врло отворено упозорење.

Са друге стране, све што „најамник” може да очекује је златан сат (после десетина година верности фирми) али и ланце којима ће довека бити окован: „Ми примамо само оне који су спремни на рад до смрти”, каже службеник у пријемном одељењу.

Мада је „Блуз златног сата” писан пре пола века, данашња ситуација не изгледа ни мало ружичастија. Развој технологије и аутоматизација свих послова учинили су своје, а повећање производње је од власника великих корпорација створило праве монструме који у својим рукама држе више власти и од председника земаља у којима послују. Уосталом, ратови који се непрекидно воде на различитим деловима наше планете на најбољи начин указују на то ко, у ствари, управља нашим животом, али и животом наших наследника.

Повремени покушаји онога што се некада звало – радничка класа – да поправи свој социјални положај, сада се више не разбијају о батинаше унајмљене од стране власника фабрика, већ и о припаднике специјалних полицијских јединица, које им је у то име даривала државна власт, свесна да и сама зависи искључиво од добре воље и интереса корпоративних моћника.

А како на крају закључује аутор: „Ја нисам тражио неки посао високо на лествици. Једноставно, хтео сам да узмем метлу и очистим проклети под”.

Блуз златнога сата

На интервју за посао отишао сам 4. јула

Надлежни службеник ме испитивао

Замало да заплачем

Тражио је да попуним формуларе

Док нисам почео да се тресем од страха

О боји мог тоалет папира

И да ли ми је рођак геј

Ево ти златан сат и окови за ланце

Твоје парче папира, које доказује

Да си одавде отишао нормалан

А ако имаш сина који тежи ка доброј каријери

Само нека се потпише на испрекиданој линији

И ради 20 година

Питао ме, колико сам послова имао до сада

Умало га кап није ударила када сам рекао – четири

Четири посла у 20 година или више, па то је немогуће

Ми примамо само оне који су спремни на рад до смрти

Ево ти златан сат и окови за ланце...

Извео ме да ми покаже ред надгробних споменика

Овде их покопавамо у вештачком камену и кречу

И ако намераваш да радиш за нас

И ако мислиш да умреш

Молим те учини то у време паузе за чај

Ево ти златан сат и окови за ланце...

Прича коју сте чули може вам звучати уврнутом

Али изненадићете се да је све истина

Ја нисам тражио неки посао високо на лествици

Једноставно, хтео сам да узмем метлу

И очистим проклети под

Ево ти златан сат и окови за ланце...