Мастери без факултета

Зелено светло за школовање будућих струковних мастера Националног савета за високо образовање (НСВО) изазвало је негодовање академске заједнице и просветних власти, али је зато поздрављено на високим школама које сада само чекају одобрење Комисије за акредитацију (КАПК).  То би могло да се догоди већ од јесени, према најавама са Београдске пословне школе.

Директоре и професоре високих школа није забринуо став Министарства просвете да је ова одлука донета преурањено јер ће урушити квалитет образовања, али зато јесте наш текст „Рат високих школа и државе”, објављен 26. јуна ове године.

Тако је члан НСВО др Дамњан Радосављевић, иначе професор Високе пословно-техничке школе струковних студија из Ужица, замерио што „чланак не приказује право стање ствари” и објаснио да „нема никаквог лобирања у НСВО”.

Он тврди да је све по закону: мастер струковне студије су уведене на иницијативу Конференције академија струковних студија (КАС), а Закон о високом образовању је у тој области измењен још у септембру прошле године.

– Није тачно да нас подржавају само чланови КАПК јер је њих троје у НСВО. За ту одлуку су гласала и наша два представника, то је петоро и плус седам представника факултета – објашњава др Радосављевић.

Он се не слаже ни са тезом да ће давање одрешених руку високим школама да образују струковне мастере, урушити квалитет високог образовања, јер су стандарди које школе морају да испуне – високо постављени.

Један од тих критеријума јесте и да сви наставници који учествују у реализацији струковног мастер програма морају да имају академско звање доктора наука (осим у пољу уметности), што није био случај код основних и специјалистичких струковних студија.

Висок квалитет постићи ће се и ограничавањем броја студената, па је тако за школе у пољу техничко-технолошких наука предвиђено да величина групе запредавање буде до 32 студента, за вежбе до 16, а за групе за лабораторијске вежбе –до осам студената.

– Струковне школе не могу акредитовати много мастер студијских програма, јер је тешко задовољити стандарде за акредитацију који су по угледу из Немачке.Ако сматрате да је алармантно стање, онда треба зауставити даље акредитовање студијских програма и установа, док се наведени проблеми не реше.Но, не треба то чинити. Уз усвојене стандарде за мастер струковне студије, потребно је и упоредо радити на решавању проблема. А овај НСВО има снаге да те проблеме реши у најкраћем року – тврди овај професор.

Он истиче да је израда стандарда за акредитацију мастер струковних студија од стране КАПК била потпуно транспарентна (супротно од онога што тврди Министарство) и да су сви представници факултета могли да дају пуни допринос.

Како ће све ово изгледати у пракси? Према документима које је „Политика” добила, предложено је да звања која ће студенти стицати на овим студијама буду, примера ради, „струковни мастер математичар” или „струковни мастер инжењер електротехнике”... Предвиђено је да мастер струковне студије уписују они који су у претходном школовању освојили 180 ЕСПБ бодова, а овај мастер ће вредети још најмање 120 ЕСПБ бодова.

– Битна разлика између мастер академских и мастер струковних студија јесте у примењеном  знању које студенти треба да стекну током школовања. Саставни део студија је стручна пракса у трајању од најмање 180 часова, односно 90 часова по години, која се реализује у привредним организацијама или јавним институцијама.Такође, више је праксе него на основним струковним студијама – објашњава др Радосављевић.

Завршни рад на мастер струковним студијама је пројекат који се ради у привредној или јавној институцији са којом високошколска установа има уговор, наставља, а од кандидата се захтева да реши конкретан проблем (технички, маркетиншки, организациони…). То решење мора да прихвати (или чак плати) предузеће или институција на коју се односи.

Када је реч о истраживачком раду, циљ је да се високошколске установе што више повежу са привредом. Та истраживања не морају да буду високонаучна већ примењена, решавају се проблеми у привреди и слично...

– Ми хоћемо да радимо с привредом, али нам је то забрањено. Како да развијемо истраживачки рад? Потребна нам је помоћ Министарства да заједно са привредом и јавним установама, омогуће финансирање пројеката, као што се финансирају научноистраживачки пројекти на факултетима – сматра овај професор.

Рецимо за крај, да нико од професора са факултета, као ни представници просветних власти, који су такође махом са разних универзитета, па ни аутор овог текста, како је замерено, нису против увођења овог облика студија. Он јесте део европског академског простора и нашег закона, али под условом да се уводи поступно, са добро разрађеним критеријумима, а не да се дозволе деле „шаком и капом”.