(Не)добро

Нама никако да се десе два добра одједном. Таман смо се порадовали, макар као посматрачи, громком грчком „не” светским кредиторима, све надајући се да и ми можемо извући неку малу вајду од тога, кад оно – паде евро. И шта би?

Скочи нам, само за дан, спољни дуг од 26 милијарди евра за чак 120 милиона евра, а да се нисмо ни за цент задужили. Како? Зашто? Поскупео је долар, објашњавају берзански стручњаци. Пошто нам је најмање трећина девизних обавеза у тој валути, која месецима профитира на гордом посртању европске монете, ево и нама лепог трошка. Истина, тренутног, јер, ко зна, већ колико сутра о нешто ће се спотаћи долар, а евро опоравити мало, макар за тих прекјучерашњих 1,5 одсто, и ето нама књиговодствене добити. Можда и малкице зарадимо.

Варљива срећа за наш слабачки динар међу најјачим светским валутама коме никако не одговарају међувалутарни ломови на светском финансијском тржишту.

Али, док држави и њеној девизној каси расту обавезе, дотле девизни дужници у еврима, поготово грађани и привреда, могу овлаш да трљају руке. Евро, чак и у односу на динар, тихује. Неке прогнозе најављују чак и његов пад испод 120 динара. Можда и до 118. Али, о том-потом. Те среће нису дужници за стамбене кредите изражене у швајцарском франку. Њима дуго неће бити добро, јер је швајцарац у овим великим новчаним ломовима између долара и евра, постао прва европска резервна валута у коју беже сви који стрепе за стабилност вредности свог капитала и штедних улога.

Србија и наш клецави, али добри динар, који гледајући патње Грчке с евром као валутом коју не може да штампа када западне  у неликвидност, макар и по цену инфлације, морају да сачекају расплет ове дужничке кризе у којој је Грчка само врх леденог брега пољуљаних светских финансијских темеља.

У нашим рукама нису ни нож ни погача. Мала смо земља. Са националним колачем који је седам до десет пута мањи од грчког. Нисмо у прилици да европску финансијску нестабилност искористимо за осетније сређивање свог високог спољног дуга који је премашио 80 одсто БДП, за чије „издржавање” годишње морамо да издвојимо најмање милијарду евра, али шта јесмо, што прекјуче у Шумадији још једном обећа премијер Вучић – да средимо унутрашње финансије. Да нам се „уштеђевина” од 100 милијарди динара, или нешто мање од милијарду евра, у фискалној консолидацији у првом полугођу, не истопи до краја године и да опет трошећи незарађено – склизнемо у нови велики дефицит.

То ће бити (не)добро не само за ову прву од три будуће године фискалне консолидације, јер ако не можемо да утичемо на европске финансијске и валутне токове, можемо и морамо да средимо своје домаће буџетске прилике. Грчка и њена дужничка трагедија јесу упозорење, али не заборавимо и наше „ожиљке” из недавне историје због којих не смемо стати на пола пута.