Невоље са одсуством воље

По свој прилици, у врло догледно време добићемо закон о испитивању порекла имовине. Из најрелевантнијих извора већ је саопштено да је формирана радна група коју ће водити министар правде, а чији је задатак да што пре, ваљда до првог редовног заседања Народне скупштине, припреми предлог закона.

Ово је вест коју су многи примили са задовољством. Нимало чудно, јер нема сумње да многе грађане одавно иритира свакодневно суочавање с лавином медијских „вести” о вилама, јахтама, скупоценим аутомобилима и раскошном животу „бизнисмена”, естрадних „звезда”, „дама” недефинисаних професија, ликова без запослења и занимања, па и политичара за чију се имовину и новац који расипају може рећи да је, најблаже, нејасног порекла.

Има, разуме се, и оних који не деле „одушевљење”, који нпр. подсећају на непријатна, већ готово заборављена искуства из социјалистичких времена или постављају питање – у колико модерних, добро уређених држава постоје посебни закони о утврђивању порекла имовине, а у колико њих то уређују „редовни” порески закони?

Није ми идеја, бар не овом приликом, да се сврставам на неку страну, већ да подсетим на неке незаобилазне, а рекло би се недовољно познате чињенице. Дакле, наш важећи Закон о пореском поступку и пореској администрацији (члан 59) садржи одредбе о унакрсној процени пореске основице. Те одредбе предвиђају да се – ако је неко у једној години стекао имовину, односно направио расходе у вредности коју његови приходи не покривају – разлика опорезује по стопи од 20 посто. И нема никаквих сметњи, напротив – оваква унакрсна процена је могућа сваке године. Закон је донет 2002, на снази је већ 13 година!

Осим закона, а директно с њим у вези, имамо и Правилник о начину и поступку утврђивања пореске основице пореза на доходак грађана на непријављене приходе унакрсном проценом. Донет је, додуше не у законом предвиђеном року од три месеца, већ с доцњом од неколико година, у лето 2006, али и он је на снази већ дуго, целих девет година!

Знамо ли у колико случајева су примењене наведене законске одредбе и правилник?

И у одсуству прецизног одговора на ово питање (била би то информација од прворазредног јавног значаја), лако се може претпоставити, заправо зна се да је реч о занемарљиво малом броју.

С тим у вези, и то не само поводом овог случаја, већ, нажалост, поводом великог броја сличних, у мноштву различитих области, треба се, у условима (хипер)продукције нових закона, суочити с чињеницом да наш главни проблем није квалитет наших закона(какав год да је), већ начин на који се „примењују”.

А будући да је објашњење за такву „примену” закона најчешће фамозно „одсуство политичке воље”, крајње је време, императив је, да учинимо неспорним да се однос према „политичкој вољи” мора дефинисати онако како се то ради у уређеним земљама. Политичка воља је феномен апсолутно релевантан за одлуку да се закон донесе или не. Али кад се закон донесе, за његову примену политичка воља мора бити апсолутно ирелевантна. А „одсуство воље” за примењивање законамора бити третирано искључиво као оно што објективно јесте – воља за изигравање, односно кршење закона. Дакле, као нешто за шта се мора сносити одговорност – политичка, дисциплинска, кривична... Имамо ли, док и код нас не буде тако, „права” и разлога да очекујемо да ће се нешто битно променити доношењем још једног новог закона?

Повереник за информације од јавног значаја