Политбизнисмени

Ових дана није било новине која није писала о слому једне од фирми лидера Демократско-либералне партије Чедомира Јовановића и човека који сада, после рђавих изборних резултата, делује из далеке, ванпарламентарне опозиције. После написа у нашим новинма Јовановић је чак и демантовао неке, готово неважне детаље у тексту нашег сарадника, али суштину није могао да оповргне – две стране банке, како би се рекло за „домаће банке са страним капиталом”, покренуле су стечајни поступак за његову фирму која је доживела финансијски слом. Једноставно, није вратио узајмљене паре на време.

Јуче неке новине обзнанише да се Јовановић задужио код једне од домаћих банака за два милиона евра не би ли се ратосиљао неких дугова. Узети зајам од банке није, наравно, ништа неуобичајено, а још мање кривично дело. Било би, међутим, занимљиво шта је тим банкарима гаранција, полог да се привреднику чија једна фирма иде у стечај – одобри толики кредит. Али, о том – потом.

Ова два последња пословна примера, под условом да је овај други сасвим поуздан, говоре о нечему што је већ две и по деценије нераскидиво везано за наш прелазак из реалног социјализма у капитализам наших боја и обичаја. Неки су ту фазу назвали добом „првобитне акумулације” у којој садашње актере није лепо питати за порекло првог милиона марака, а за после – већ ће умети да се снађу и оперу.

И одмах да се буде начисто. Ова новина никада није, нити ће писати да је иоле успешнији привредник тајкун, лоповчина или бар контроверзни бизнисмен, али није, нити ће прећутати случајеве људи, ту око нас, који су се бавећи се, између осталог, и политиком успели да створе позамашан иметак. Њихове потомке, највероватније, ако се дотле одрже међу богатунима, нико неће ништа питати. Биће нормално да су богати. А како се до тога стигло – то већ више никога неће занимати.

Чеде су, као парадигма за ову причу, искористиле свој политички ангажман, као политички лидери за покретање послова, учешћем и у процесима приватизације. И он у свему томе није усамљен случај. То, наравно, никако не значи да неко ко хоће да се бави високом политиком треба да буде социјални случај или бар на бироу рада. Никако. Али, нека правила, бар морална, мора да постоје и да се поштују.

Овде је, међутим прича о другом феномену, који није само нама својствен – да висока политика, поготово под сводовима парламента, сама по себи постаје уносан бизнис и добро средство за богаћење, па и за бахато неплаћање доспелих обавеза или плата радницама.

Чеда је тренутно актуелан.

Мука ће бити, за све нас, а поготово генерацију која чека на посао, ако не буде међу последњима, чији је посао доведен у озбиљна искушења када је из света високе политике изашао међу обичан свет у коме, ипак, важе нека друга правила – да се зајам бар врати на време.