Арабизми или турцизми

AРАБИЗМИ су у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва по­сред­не по­су­ђе­ни­це из арап­ског је­зи­ка, при че­му је је­зик по­сред­ник био осман­ски-тур­ски, jедан од глав­них је­зи­ка ислам­ске ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја је оста­ви­ла ду­бок траг у на­шој ду­хов­ној и ма­те­ри­јал­ној кул­ту­ри. Оту­да се и за ара­би­зме обич­но ко­ри­сти увре­же­ни на­зив  тур­ци­зми (по­не­кад осма­ни­зми­ма или ори­јен­та­ли­зми­ма). 

Арап­ски ети­мо­ни су ве­ћи­ном име­ни­це и при­де­ви, ко­ји су још у тур­ском је­зи­ку пре­тр­пе­ли од­ре­ђе­не про­ме­не на фо­нет­ском и се­ман­тич­ком пла­ну – ду­ћан (тур. dükkan од ар. duk­kān); за­нат (тур. sa­nat од ар. sa­na‘ – из­ра­да); сат (тур. sa­at од ар. sā‘a); се­вап (тур. se­vap од ар. ta­wāb – на­гра­да); ће­вап (тур. ke­bap од ар. ka­bāb); ћеф/ће­иф (тур. keyif од ар. kayf – ужи­ва­ње); ћуп (тур. küp од ар. kūb – ча­ша); фу­ка­ра (тур. fu­ka­ra од ар. мн. fu­qa­rā’ – си­ро­ти­ња); џеп (тур. cep од ар. ğayb). Арап­ске ре­чи су се, уз од­ре­ђе­не адап­та­ци­је, до­бро укло­пи­ле у гра­ма­тич­ку нор­му на­шег је­зи­ка, а по­слу­жи­ле су и као осно­ва за де­ри­ва­ци­ју но­вих лек­се­ма, до­да­ва­њем твор­бе­них мор­фе­ма, нај­че­шће тур­ског по­ре­кла – ха­џи­лук (од ар. ha­ğğ); сат, сај­џи­ја, са­хат-ку­ла; за­на­тли­ја. 

Не­ки ара­би­зми ко­ји су из­вор­но жен­ског ро­да, у на­шем је­зи­ку се упо­тре­бља­ва­ју у му­шком или сред­њем ро­ду – ки­ја­мет (qiyāma – не­ред), ама­нет (’amā­na – за­вет). Код не­ких име­ни­ца про­ме­њен је гра­ма­тич­ки број, па се мно­жи­на тре­ти­ра у срп­ском као јед­ни­на – еснаф (ар. сло­мље­на мно­жи­на) или му­сли­ман (ар. ак­тив­ни пар­ти­цип мuslim – онај ко­ји се Бо­гу по­ко­ра­ва, пре­да­је + пер­сиј­ски на­ста­вак за мно­жи­ну ра­зум­них би­ћа -ān). 

Ме­ђу ара­би­зми­ма у на­шем је­зи­ку пре­о­вла­ђу­ју исла­ми­зми, тех­нич­ки тер­ми­ни ве­за­ни за вер­ски жи­вот и оби­ча­је му­сли­ма­на, као и они из ју­ри­дич­ке сфе­ре, а има и ре­чи из сва­ко­днев­ног жи­во­та. 

Из арап­ског је у наш је­зик ушло и не­ко­ли­ко сто­ти­на вла­сти­тих име­на, од ко­јих су на­ста­ла и број­на пре­зи­ме­на: Ах­мед → Ах­ме­до­вић, Ах­ме­то­вић, Ах­ме­та­гић; Ха­сан → Ха­са­но­вић, Ха­са­на­гић, Ха­сан­бе­го­вић, Ка­ра­ха­сан. Из­ве­стан број ре­чи арап­ског по­ре­кла, углав­ном из при­род­них на­у­ка, до­шао је и пре­ко европ­ских је­зи­ка – ал­ге­бра (al-ğabr – скла­па­ње); ал­ко­хол (al-ku­hūl); ци­фра (si­fr – ну­ла); си­руп (ša­rāb – пи­ће). Вр­ло ма­ли број ара­би­за­ма ушао је у срп­ски ди­рект­но из арап­ског, и то у но­ви­је вре­ме – ал-Ка­и­да (qā‘ida – осно­ва).

Др Ан­ђел­ка Ми­тро­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду                      

------------------------------------------------------------------------------------------------

Било је за очекивати...

Сва­ко­днев­но се чу­ју кри­ти­ке на је­зик но­ви­на­ра. За то не­рет­ко има раз­ло­га, али су осу­де по­че­сто упу­ће­не пре­стро­го и нео­прав­да­но, без ду­бље ана­ли­зе и зна­лач­ког ту­ма­че­ња. Мно­го се за­ни­мљи­вих је­зич­ких при­ме­ра мо­же на­ћи у го­во­ру спорт­ских но­ви­на­ра и ко­мен­та­то­ра. Ка­да на јед­ној утак­ми­ци из­ме­ђу Ср­би­је и Фран­цу­ске ко­мен­та­тор ка­же: Би­ло је за оче­ки­ва­ти да ће Фран­цу­зи пру­жа­ти от­пор, или ка­да се у те­ни­ском ме­чу из­ме­ђу Ђо­ко­ви­ћа и Ма­ри­ја чу­је: Лоп­та ко­ја из­гле­да пот­пу­но не­мо­гу­ћа за сти­ћи!, кри­ти­ка с пра­вом до­ла­зи јер су кон­струк­ци­је за + ин­фи­ни­тив (за по­не­ти, за оче­ки­ва­ти и сл.) у стан­дард­ном срп­ском је­зи­ку не­до­пу­сти­ве. 

То­ком утак­ми­це из­ме­ђу Ср­би­је и Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва ко­мен­та­тор је ома­шио при­ли­ком упо­тре­бе бро­је­ва, па, ми­сле­ћи на спор­ти­сте, ка­же: Од­ра­ди­ли су цео меч и ових че­ти­ри утак­ми­це, уме­сто: и ове че­ти­ри утак­ми­це. Та­ко­ђе, ње­гов ко­ле­га у из­ве­шта­ју те­ни­ског ме­ча гра­ма­тич­ки гре­ши ка­да нас оба­ве­шта­ва о ре­зул­та­ту: Но­вак Ђо­ко­вић, оче­ки­ва­но, са­вла­дао је свог про­тив­ни­ка са мак­си­мал­них 3 : 0, уме­сто са мак­си­мал­на 3 : 0.

Ме­ђу­тим, ка­да спи­кер у Днев­ни­ку на­ја­вљу­је од­лич­не ре­зул­та­те на­ших спор­ти­ста и из­го­во­ри фра­зу: Ово је ве­ли­ки дан за срп­ски спорт!, не­ма по­тре­бе за не­га­тив­ном ре­ак­ци­јом, иако је реч о кли­шеу. Ва­жан циљ но­ви­нар­ског из­ра­жа­ва­ња је­сте да чи­та­лац, слу­ша­лац и гле­да­лац са што ма­ње на­по­ра и у што кра­ћем вре­ме­ну при­ми ин­фор­ма­ци­ју и да му она бу­де пот­пу­но ра­зу­мљи­ва. За­то су у но­ви­нар­ском на­чи­ну из­ра­жа­ва­ња по­треб­ни кли­шеи. Уста­ље­ним из­ра­зи­ма при­ма­лац се на­ви­ка­ва на од­ре­ђен на­чин пла­си­ра­ња ин­фор­ма­ци­је, ко­ји се по­на­вља сва­ки час, сва­ки дан, у сва­ком бро­ју, у сва­кој еми­си­ји. Сто­га се у овом сти­лу они не мо­гу сма­тра­ти стил­ском гре­шком, ма­да не­ка­да за­и­ста има­ју екс­трем­не раз­ме­ре. 

Још не­ке не­до­у­ми­це му­че чи­та­те­ље, гле­да­о­це и слу­ша­о­це спорт­ских ве­сти. Јед­на је кон­струк­ци­ја игра­ти са не­ким у зна­че­њу про­тив не­ко­га, нпр.: Ср­би­ја игра СА Ма­ђар­ском и Аустри­јом у Фед ку­пу. Ин­стру­мен­тал ре­ци­проч­не су­прот­став­љно­сти, ка­ко се ово зна­че­ње ина­че зо­ве, мо­же се за­ме­ни­ти ге­ни­ти­вом с пред­ло­гом про­тив (Ср­би­ја игра ПРО­ТИВ Ма­ђар­ске и Аустри­је у Фед ку­пу), али то ни­је оба­ве­зно. Да­кле, не пред­ста­вља стил­ску гре­шку. С дру­ге стра­не, тре­ба из­бе­га­ва­ти по­гре­шну упо­тре­бу пред­ло­га про­тив ка­ква се сре­ће у је­зи­ку спорт­ских но­ви­на­ра, нпр.: По­бе­ди­ће­мо про­тив Зве­зде!, Из­гу­би­ли су про­тив Фран­цу­за и сл., уме­сто: По­бе­ди­ће­мо Зве­зду, Из­гу­би­ли су од Фран­цу­за и сл.

Дру­ги из­раз ко­ји из­ра­жа­ва сум­њу у спорт­ском жар­го­ну је­сте го­сто­ва­ти не­ко­ме. Ка­да, ре­ци­мо, у спорт­ским но­ви­на­ма про­чи­та­мо ре­че­ни­цу: Пр­во су ко­шар­ка­ши Га­ла­та­са­ра­ја го­сто­ва­ли Зве­зди у Бе­о­гра­ду, за­тим су ва­тер­по­ли­сти Га­ла­те го­сто­ва­ли Пар­ти­за­ну у Бе­о­гра­ду, а са­да ће од­бој­ка­ши Га­ла­та­са­ра­ја го­сто­ва­ти у Ср­би­ји, тј. игра­ће у Но­вом Са­ду, не мо­же­мо твр­ди­ти да је реч о гре­шка­ма. На­и­ме, гла­гол го­сто­ва­ти је ви­ше­зна­чан, а јед­но од ње­го­вих зна­че­ња је­сте упра­во то – игра­ти на утак­ми­ци у ту­ђем ме­сту.

Др Ма­ри­на Ни­ко­лић

Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ