Шубара и судбина

Сећате ли се колико су Александар Вучић, Иван Тасовац и странци попут два Мајкла, Давенпорта и Кирбија, хвалили нове медијске законе као доказ да је Србија постала демократска држава. Пет су дугих година стварани. Писали су их домаћи стручњаци, прекрајали страни експерти. О њима се расправљало широм земље, у луксузним хотелима о трошку страних донација. Последња станица био је Брисел. Државни апарат морао је да пре гласања буде сигуран да је ЕУ задовољна садржајем закона.

Главно је било повлачење државе из власништва медија. Медији нису били одушевљени, знали су да је прва рунда приватизације, почетком деведесетих, оставила пустош. Али премијер Вучић је пре годину дана казао: „Ја видим сад притисак, сви хоће да држава остане у медијима. Зато што нису способни да иду на тржиште. Ма, не занима ме. Сви у приватни сектор.” Ова изјава постала је рефрен државног апарата. А само неколико дана пред почетак приватизације, Тасовац ју је одсвирао у свом аранжману: „Држава хоће и законски се обавезала да изађе из власништва у медијима, али ти исти медији неће да изађу из државе”.

Том увертиром свечано је почела приватизација. Најпре су планули мејнстрим и војвођански медији, а купци су долазили из фабрика пластичне амбалаже, аутомеханичарских сервиса. Ретки су и раније били у медијског бизнису.

Мали број државних гласила одлучио је да не иде на лицитацију, већ да запослени искористе право на бесплатне акције и постану власници свог медија.

РТВ Врање први је медиј који је у приватизацију кренуо по том сценарију. У понедељак, када су припремали двоструко славље поводом 35. рођендана РТВ Врања и гланц нове одлуке којом постају газде свог медија, из Агенција за приватизацију стигао је хладан туш. Запослени су добили само 33 одсто акција, а остатак је пренет у Акционарски фонд.

Апсурд у којем РТВ Врање и после приватизације већински остаје у власништву државе, директор Агенције Љубомир Шубара објаснио је овако: Медији се приватизују по истом механизму као и све друге фирме, искључиво у складу са Законом о приватизацији, а закон није предвидео да медијски радници имају право на 100 одсто акција. Безобразлук је у томе што је прећутао да се Закона о јавном информисању придржавао кад је реч о року за приватизацију медија који је краћи у односу на друге фирме.

Ово је прави шамар медијској реформи. Чаршија се пита је ли медијима могуће само да пређу у руке Радојице – магната који је покуповао медије по унутрашњости Србије – или да нестану.

Исти политичари који су се клели у медијске законе и европске стандарде дугују нам сада јасан одговор.

На потезу су Александар Вучић и Иван Тасовац.