Да дакање не пређе у навику

Књи­жев­ни је­зик је у од­но­су на на­род­не го­во­ре пре све­га ком­пак­тан, по пра­ви­лу без ва­ри­ја­на­та, а за­тим и по­сто­јан у вре­ме­ну. Ка­же се нпр. да не­ка гра­ма­тич­ка пра­ви­ла и упо­тре­ба фор­ми на це­лој те­ри­то­ри­ји срп­ског је­зи­ка има­ју исту вред­ност: љу­ди од пе­ра мо­ра­ју се др­жа­ти пра­во­пи­сних пра­ви­ла, а у го­во­ру сви мо­ра­мо има­ти исти на­чин из­го­во­ра гла­со­ва, фор­ми­ра­ња об­ли­ка и са­ста­вља­ња ре­че­ни­ца. Али ове осо­би­не књи­жев­ног је­зи­ка ни­су ап­со­лут­не. На­и­ме, у срп­ском је­зи­ку по­сто­је сви­ма по­зна­ти из­го­во­ри тзв. ја­та: вре­ме/ври­је­ме, бе­жа­ти/бје­жа­ти итд. По­зна­те су и ма­ње уоч­љи­ве али за­то вр­ло че­сте дво­ја­ко­сти код об­ли­ка име­ни­ца као но­сом/но­сем, пу­том/пу­тем, или код гла­го­ла дре­мам/дре­мљем, хра­мам/хра­мљем, те ди­ћи/диг­ну­ти, са­гао се // са­гнуо се итд. Нор­ма је, ка­ко ви­ди­мо, са­мо сво­јим де­лом јед­но­знач­на и ис­кљу­чи­ва; дру­гим је пак де­лом то­ле­рант­на пре­ма ва­ри­јан­та­ма. Је­дан од слу­ча­је­ва то­ле­рант­но­сти срп­ске је­зич­ке нор­ме ти­че се упо­тре­бе ин­фи­ни­ти­ва и пре­зен­та са реч­цом/ве­зни­ком ’да’. 

Кад је то у пи­та­њу, ва­ља нам нај­пре ука­за­ти на про­блем ’да­ка­ња’, тј. на нат­про­сеч­ну уче­ста­лост кон­струк­ци­ја са ’да’ + пре­зент у не­ким го­вор­ним кру­го­ви­ма и не­ким тек­сто­ви­ма (До­шли из оп­шти­не да ви­де да ли мо­гу да при­до­би­ју љу­де да поч­ну да гра­де пут). Та­ква сли­ка го­вор­ног из­ра­за не оста­вља по­во­љан ути­сак. Зна­чи да и то­ле­рант­на нор­ма ни­је без огра­ни­че­ња отво­ре­на за упо­тре­бу ва­ри­ја­на­та. Огра­ни­че­ња ко­ја се ту по­ста­вља­ју ни­су за­пра­во чи­сто лин­гви­стич­ка по при­ро­ди већ се на­ла­зе на ска­ли ’по­вољ­ног’, од­но­сно, ’не­по­вољ­ног’ ути­ска ко­ји из­раз оста­вља на око­ли­ну: отво­ре­но ука­зу­је на стил­ске осо­бе­но­сти – на ква­ли­те­те или сла­бо­сти је­зи­ка пи­сца или го­вор­ни­ка. На пи­та­ње ка­ко из­бе­ћи ова­кве јед­но­лич­но­сти и мо­но­то­ни­ју – од­го­вор је: пре­фор­му­ла­ци­јом из­ра­за та­ко да се раз­ре­де кон­струк­ци­је са ’да’. Је­дан од на­чи­на пре­фор­му­ла­ци­је је­сте за­ме­на не­ких ре­чи дру­гим (До­шли из оп­шти­не ра­ди про­ве­ре мо­гућ­но­сти да при­до­би­ју љу­де...). Дру­ги би био – из­ме­на гра­ма­тич­ких сред­ста­ва (До­шли из оп­шти­не ра­ди про­ве­ре уме­сто: да про­ве­ре, да по­ку­ша­ју, да ви­де или сл.). Тре­ћи на­чин је дат мо­гућ­но­шћу упо­тре­бе ин­фи­ни­ти­ва уме­сто пре­зен­та и ве­зни­ка ’да’ (До­шли из оп­шти­не да ви­де мо­гу ли при­до­би­ти љу­де да поч­ну ра­ди­ти пут). 

Ни­је на­рав­но до­вољ­но са­мо ’зна­ти’ ка­ко ва­ља да по­сту­па­мо у овој или оној при­ли­ци. По­треб­но је сте­ћи и из­ве­сне на­ви­ке у том прав­цу. А на­ви­ке у је­зич­кој прак­си чи­ни нам се да се нај­пре фор­ми­ра­ју у шко­ли, под ру­ко­вод­ством на­став­ни­ка, али за оне ко­ји ви­ше не­ма­ју при­ли­ке да по­се­ћу­ју шко­лу, као и за оне ко­ји има­ју ло­ше на­став­ни­ке у шко­ли – нај­пре­по­руч­љи­ви­је је чи­та­ти до­бра књи­жев­на де­ла, на­ро­чи­то она ис­так­ну­ти­јих и бо­ље обра­зо­ва­них пи­са­ца (јер ни­су сви пи­сци ни до­бро обра­зо­ва­ни ни до­бри је­зич­ки ства­ра­о­ци). Та­кав је нпр. Иво Ан­дрић („...Ње­гош је мо­рао от­ки­да­ти од свог по­ет­ског де­ла да удо­во­љи зах­те­ви­ма жи­во­та и кра­сти од жи­во­та да би се ко­ли­ко то­ли­ко оду­жио свом пе­снич­ком по­зи­ву“), та­кав је био Бран­ко Ћо­пић („Ка­ко он­да да се жи­ви у ова су­ро­ва вре­ме­на гдје се и у при­ја­тељ­ству мо­ра би­ти опре­зан, јер и оно мо­же да бу­де зам­ка?“), од са­вре­ме­ни­јих пи­са­ца ви­шег обра­зо­ва­ња, ко­ји­ма је књи­жев­но­је­зич­ка нор­ма ре­гу­ла­тор из­ра­за, Алек­сан­дар Ти­шма („...он не са­мо што ни­је раз­у­ме­вао не­мач­ки не­го ни­је мо­гао ни за­ми­сли­ти да се шкри­па­ва не­мач­ка реч (ко­ју је слу­шао као ђак-вој­ник пре­ко ни­ша­на пу­шке) да­де без за­зо­ра из­го­во­ри­ти...“), те Ме­ша Се­ли­мо­вић („По­чи­њем ову сво­ју при­чу, ни­за­што, без ко­ри­сти за се­бе и за дру­ге, из по­тре­бе ко­ја је ја­ча од ко­ри­сти и ра­зу­ма, да оста­не за­пис мој о ме­ни, за­пи­са­на му­ка раз­го­во­ра са со­бом, с да­ле­ком на­дом да ће се на­ћи не­ко рје­ше­ње кад бу­де ра­чун све­ден, ако бу­де, кад оста­вим траг ма­сти­ла на овој хар­ти­ји што че­ка као иза­зов“), До­бри­ца Ћо­сић („...мо­рао си би­ти или зе­ле­на ку­ка­ви­ца, или из­да­ји­ца без ду­ше, или ђа­во­љи син, па да ти кур­шу­ми и хан­џа­ри и оста­ла усмр­ти­ја ни­шта не­ће“), Ми­лош Цр­њан­ски („На­ђа ће ми при­ча­ти да, ов­де, сва­ка ку­ћа има не­ку та­бли­цу, из­над ула­за, из­над вра­та, кад се уђе“) итд. 

Не­ма сум­ње, уса­вр­ша­ва­ње у је­зич­кој кул­ту­ри скоп­ча­но је са на­ви­ка­ма ко­је сти­че­мо уче­ћи и усва­ја­ју­ћи узор­не обра­сце. А ове по­то­ње нај­пре ће­мо на­ћи у књи­жев­ном ства­ра­ла­штву ве­ли­ких пи­са­ца, чи­ја де­ла слу­же као узор не са­мо у је­зи­ку, већ и у раз­у­ме­ва­њу жи­во­та, вред­но­сти ко­лек­тив­них до­ба­ра, и по­тре­би да се слу­жи до­бру и на­ци­о­нал­ном ин­те­ре­су уоп­ште. 

Др Је­ле­на Р. Јо­ва­но­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду