Џакаранда

Када смо 1989-те стигли у Бризбејн, прво што сам запазио били су ниски облаци. И дрвеће са зеленом бојом која није зелена него некако сивкасто зелена. Супруга и ја смо електро инжењери а дошли смо у Аустралију као програмери, са троје деце: кћерка 7, једна син 6 други син 3 године. Ја сам био оно што се зове "пасивни познавалац енглеског", што ће рећи, без употребе речника нисам имао појма о енглеском. Моја жена је одлично говорила - руски. У Бризбејн смо дошли јер је мањи од Сиднеја и Мелбурна, а ту је био и један наш познаник, који нам је (да би нам уштедео новаца), резервисао собу у имигрантском хостелу који је био толико депресиван по све нас, да сам озбиљно размишљао да се већ сутрадан вратимо назад.

Онда је тај наш познаник довео са собом свог пријатеља који је стигао у Бризбејн годину дана пре нас са женом и двоје деце. Повео нас је на ручак у предграђе где они живе, које се зове баш егзотично: Џиндали. Име је абориџинско и немам појма шта значи, али је то место прелепо. Мирно, тихо, пуно зеленила.
Ту смо дошли и остали до данас. Прво смо изнајмљивали кућу која је била преко пута школе и обданишта, а онда после две године подигли кредит и купили плац а наредне године подигли још кредита и сазидали нашу кућу.

Аустралијанци генерално јесу расисти. А ко није? Међутим, нама се није десила никаква непријатност кад су они били у питању. Чак су се трудили да разумеју нас неразумљиви "сербиш". Прво што смо морали да урадимо кад смо стигли, било је пријављивање на биро за запошљавање (који се тада звао ДОЛ). Они вас помажу док не нађете посао и плаћају извесну суму на сваке две недеље. Међутим, ја сам добио посао већ после две недеље иако је мој енглески био страва и ужас, али су на основу мог резимеа ипак одлучили да ми пруже шансу, коју нисам пропустио.

Док сам ја радио, моја супруга је ишла на плаћене часове енглеског, и данас она изврсно и говори и пише енглески (иначе ради већ годинама као сениор програмер на Квинсленд Универзитету). Клинци су имали проблема на почетку, али већ после неколико месеци, говорили су енглески као мале Озике.

Да вас не давим том првом нашом годином, која је неоспорно била врло тешка, него да се вратим Аустралији као земљи. Те прве године сам после првих 10 дана гласно рекао: "Ја волим Аустралију." А рекао сам јер је то земља која вам пружа шансу. И ако хоћете да радите свој посао а не да се бавите подваљивањима (а тиме се баве сви, а не само странци како може да се закљуци из једног од претходних дописа), ви можете и ви ћете успети. Нормално је да те прве године нисам ни примећивао природу око себе.

Медјутим, онда ми се десила џакаранда. То је дрво увезено из Африке. Уме да порасте и добрих 15 метара у вис а крошња може да буде и до 20м у пречнику. Има ситне листове нанизане на гранчицу као наш багрем а цвет плаво-љубичаст и издалека подсећа на јоргован. Кад сам се први пут загледао у џакаранду, нисам схватио ни видео... Осетио сам лепоту. И тада као да ми се скинула копрена с очију. Спознао сам колико су лепе куће које се и зову квинслендер јер су карактеристичне за ово поднебље. Заволео сам и реку која је иста као Сава (по боји мислим)
а зове се Бризбејн. Онда смо кренули на излете... На извору реке Бризбејн сам био кум прелепим клинцима из Сарајева... На оближњој брани смо уживали у језеру. Па онда Златна Обала... Свуда, ама баш свуда сам сусретао нове лепе и непознате биљке и животиње. У Нуси (то је један градић северније од Бризбејна), око роштиља ме јурила игуана јер јој нисам добацио меса (а њу научили да је ту хране).

Па одмаралиште Тангалума на острву које се зове Моретон. Море ко наше. Мирно и плаво. А на другој страни острва океан разваљује силним таласима. Увече седнем на терасу и гледам у море сво у срми месеца а у даљини се види одсјај Бризбејна.

Јесам променио три фирме пре него што сам 1997. почео да радим самостално. И опет да напоменем, чак ни за време рата нисам имао проблема са аустралијанцима, иако сам радио на српском радију, давао изјаве за новине, радио и ТВ које су биле у супротности са званичним ставом Аустралије. Никада ни једног момента нисам се осетио угроженим од стране аустралијанаца.

Него да не давим више... Опет се доказала тачност изреке да је лепота у очима оног ко гледа. Ја сам захвалан џакаранди што ми је помогла да сагледам лепоту своје нове отаџбине. Не... Нисам ја ни једног момента заборавио моје Косово и моју Србију. Само нисам дозволио себи да останем слеп код очију, и да пропустим све оне лепе моменте које доноси свакодневни живот и то само зато што ово овде "није као тамо". Тако размишљају они који су дошли на годину-две да "згрну" доларе , па ће онда назад у своје село, те тако не треба ни да виде где живе. А то што се
та година-две док се окренеш претворила у 20-30 па и у "никад више назад", то нема везе. Мени је таквих људи жао.

А онима који поручују да се као нешто "вратимо"... Мика Антић ономад написа нешто овако: ' ... ако икад одеш, не враћај се више..". Поздрав из лепе Аустралије,