Тешко до правде за жртве удеса

Саслушањем сведока Марка Стојановића јуче је пред Вишим судом у Београду настављено суђење Саши Беочанину, оптуженом да је у јулу 2011. на раскрсници улица Деспота Стефана и Цвијићеве у Београду, у пијаном стању џипом налетео на мотор којим је управљао Огњен Трипковић и који је од задобијених повреда преминуо на месту несреће. Окривљени Беочанин овог сведока нашао је преко огласа. Извесно време после несреће, он је у једним дневним новинама дао оглас у којем тражи очевица саобраћајне несреће која се десила 19. јула 2011. године. Суђење је до сада одлагано неколико пута, а бранилац је изостанке свог клијента правдао медицинским разлозима: повраћањем, температуром, хемороидима, ишчашењем зглоба и тетиве ноге, упалом бешике...

Наставак суђења, на којем би требало да буду саслушани вештаци, заказан је за 1. децембар.

Све муке са којима се суочавала од синовљеве погибије до суђења навело је мајку настрадалог младића Снежану Трипковић да оснује удружење за помоћ жртвама саобраћајних несрећа. Удружење је симболично назвала „У част палих анђела”.

– Када вам се деси ово што се мени догодило у први мах помислите да држава води поступак „у ваше име”. Како време пролази, све мање верујете у то. Наш случај је доказ. Иако је утврђено да је Беочанин био пијан када је налетео на Огњенов мотор, предмет је „отишао” у надлежност основног суда. Тек после наших многобројних обраћања суду, поступање је преузео Виши суд. Једноставно, желим да се нешто промени у овој земљи када је о оваквим случајевима реч – закон, казне... Нешто – каже Снежана Трипковић за „Политику”.

Исто жели и још око две стотине породица – чланова удружења, али и људи добре воље чије је чланство и ангажовање за свако поштовање.

– Све нас мучи иста мука: чланови породица настрадалих и оштећени осећају се као кривци, судови изричу изузетно благе казне, а држава је благонаклона према учиниоцима оваквих кривичних дела. Стиче се утисак да је данас најлакше неког убити у саобраћајној несрећи, проћи ће готово некажњено или са минималном казном. Чини се да је у Србији у оваквим случајевима најважније да имате комшију који је полицијски начелник, адвоката који ће вам обезбедити лажне сведоке, одлагати суђења. Живот, право и правда у овој земљи, на жалост, имају цену – каже мајка настрадалог младића.

Она указује и на чињеницу да и када коначно дође до суђења, оно предуго траје. Просечно – пет година.

– Каква је разлика убити некога ножем или аутомобилом? Мишљења сам да би, када је реч о бахатој вожњи, казне морале да буду пооштрене, да запрећена не би требало да буде мања од 15 година, а дело увек квалификовано као умишљајно. У протеклих месец дана била сам сведок три пресуде од десет месеци. То су казне испод законског минимума – наводи Трипковићева.

Удружење, каже, можда и не би постојало да је Беочанин помогао њеном сину после несреће.

– Тај човек није пришао мом детету које се после удара још 15 до 20 минута борило за живот. Сваки нови случај бахатости и безобзирности даје ми нову снагу и жељу да се борим. Као по правилу, сви који побегну са места несреће набављају оправдање вештака медицинске струке да су побегли из страха. Одакле им снага да беже, ја се скаменим када се уплашим – истиче Трипковићева.

----------------------------------------------------------------

Пијане наочаре

Снежана Трипковић прва је у Србији набавила „пијане наочаре”. Онај који их стави, има ослабљену моторику и вид.

– Наочаре симулирају пијано стање. Имам их неколико врста: оне које симулирају пијанство са једним, једним и по, два, два и по промила алкохола у крви и ноћну вожњу. Обилазила сам ауто-школе, држала презентације у средњим школама, Врњачкој Бањи, Београду, Новом Саду. Они који су их ставили нису, на пример, могли да отворе аутомобил, да ходају по правој линији, између чуњева, да узму чашу воде... Није ли то најбољи показатељ како се управља возилом под дејством алкохола? – пита Трипковићева.