Портрет без рама: Саша Мирковић

Ако сте икада дали Саши Мирковићу своју визиткарту будите сигурни да је он и данас чува. И не само то, на њој је записао датум кад сте се видели и о чему сте тог дана разговарали. Чува и позивнице са свих пријема на којима је био последњих 25 година. Познаници кажу да је Саша ризница информација о појединцима, скоро па ноћна мора Родољуба Шабића.

Због количине података којима располаже, миљеник је дипломата, нарочито оних који у Београд долазе на почетку каријере. Сашини пријатељи кажу да избегава сукобе, да је конструктиван и као такав – идеалан за државног чиновника, иако је цела његова каријера протекла у независним медијима.

Саша Мирковић је рођен Београду и син је чувеног новинара Боривоја Боре Мирковића. Док историја српског новинарства Бору, осим по изванредним интервјуима, памти и као једног од оснивача Радио-телевизије Београд, син ће се у њу уписати као оснивач Радио-телевизије Б92 и Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ).

Мирковић никада није ушао у свет журнализма. Он је у том свету проходао и то у Таковској 10 у соби 406, у очевој канцеларији. Тим податком, када је пре две године именован за државног секретара у Министарству културе и информисања, смиривао је менаџмент РТС-а који је био убеђен да ће с те позиције Мирковић да ради супротно интересима Јавног сервиса.

Његови пријатељи кажу да је управо као дете у РТС-у упознао медије изнутра и да му је то помогло да као директор Б92 плате радницима исплаћује без дана закашњења. А по томе се, сложиће се колеге новинари, данас управо мери успех директора једног медија.

Ретко кад чека јутро да види шта је штампала штампа, па га добро познају и продавци првих издања на Теразијама. Колеге га зову да се с њим консултују када извештавају о дешавањима 30 година уназад. Кажу – памти као „Гугл”. С имењаком из Зајечара једина додирна тачка је то што воли музику. Ожењен је и има сина.

Министру Ивану Тасовцу показао је лојалност, нарочито ових дана када је требало говорити за медије о одлуци да се после 72 године постојања угаси Танјуг.

У Влади му замерају што не улази у ринг, већ стоји по страни. Премијеру Вучићу смета то што не брани гласније Владу када из иностранства стижу оптужбе о цензури у српским медијима. Ако му је незамерање западу грех, свакако није изузетак ни у овој ни у претходним властима.

Шта о Мирковићу као државном секретару у Министарству културе мисли око 1.000 оних који су током ове медијске реформе остали без посла? Вероватно ћемо видети у коментарима читалаца.