Пејзаж као психолошка мапа

Уметнички пар „Диструктура” већ деценију баштини тему урбаног, градског пејзажа – кроз различите форме, медије и могућа његова читања. Верни овој поетици, на поставци у Ликовној галерији Културног центра Београда Милица Милићевић и Милан Боснић изложили су недавно радове из три пројекта, рађене од 2013. до 2015. године. Један је у вези са Београдом, други са Грацом а трећи са Сарајевом. Иако овај пар у својим пројектима најчешће користи фотографију, радови су реализовани у различитим медијима – слика, фотографија и видео, што само по себи подвлачи разноликост теме.

У овом, као и у осталим случајевима кад су они у питању, пејзаж тематизује дисперзивно поље – конструисану слику, географски појам, социјалну категорију. Сва значења која би могао да има један средњоевропски простор, којем и ми припадамо. На двема сликама, отуда, приказани су обриси Новог Београда, укомпоновани уз географске и аморфне колоритне елементе. Посматрајући радове пејзаж доживљавамо као слику – представу, раздељену на ситна, минијатурна поља.

– Сам Нови Београд прва је дестинација од које креће тај, такозвани, средњоевропски простор. Пошли смо од града из којег ми потичемо. Слике Београда, психогеографска мапа Граца и видео чија је радња смештена у Сарајево повезује слична културна, социјална и политичка матрица. У том простору постоје рецидиви историјског контекста, једно време постојала је Средња Европа, као уједињени политички простор, пре свега под Аустроугарском. Он и данас изгледа као простор у којем влада слична културна матрица, све више бива флуидан, без јасних разграничења. И то се види на примерима из архитектуре, културе. Реч је о споју словенског и германског идентитета – каже Милан Боснић. 

Неки од радова имају називе на немачком, што је још једна од референци на језик који је раније доминирао географским подручјем њиховог интересовања. Пејзаж се може сагледати и на психолошком нивоу. Као помоћ у идентификацији сопствене прошлости и антиципирања будућности. Као путоказ ка одговору на питање које су карактеристике простора у којем егзистирамо и колико га је могуће дефинисати, омеђити. Некад је он природом дат, некад конструисан, што и јесте база на којој се, између осталог, базира њихово уметничко преиспитивање.

– Интимна географија, коју савладавамо крећући се кроз одабрани простор, упућује нас да идентификујемо, испитујемо, тумачимо његове карактеристике, датости, јасне геометријске исказе – објашњава Милица Милићевић.

Један од радова бави се, посредно, темом миграција, односно одливом интелектуалаца са бившег југословенског простора. Иако приче нису у директној вези, неизбежно је било питати их како доживљавају тренутно највећу европску преокупацију – реку избеглица из Сирије, Авганистана, Ирака... Једну од највећих миграција икада.

– Читава ситуација, која је трагична из перспективе судбина тих људи, је исполитизована. Опет, мислимо да се испоставило да нико у Европи није био спреман на тако нешто, иако је својим чињењем или нечињењем један део европских земаља допринео томе да дође до ове ситуације – сматрају ово двоје уметника. 

Милица Милићевић и Милан Боснић дипломирали су и магистрирали на Факултету ликовних уметности у Београду, на Одсеку за сликарство. Од 2005. раде на заједничким пројектима као уметнички пар који живи у Београду. Њихов рад представљен је у Србији и у иностранству на бројним самосталним и групним изложбама: од Аустрије, Словачке, Румуније, Прага, преко Луксембурга, Холандије, Француске до Тајвана. Радови им се налазе у приватним, јавним и корпоративним колекцијама у земљи и иностранству, укључујући колекцију Центра за савремену уметност у Аугзбургу, Музеја за савремену уметност Војводине, Културног центра Београда, Музеја града Београда, Теленор колекцију.