Освежење

У пре­двор­ју јед­не на­ше уста­но­ве, ис­пред спо­мен-пло­че на ко­јој су уре­за­на сло­ва, име­на и пре­зи­ме­на оних ко­ји су у тој уста­но­ви ра­ди­ли, а по­ги­ну­ли су то­ком два свет­ска ра­та, по­ста­вљен је ауто­мат са до­ма­ћим и стра­ним осве­жа­ва­ју­ћим пи­ћи­ма. Ваљ­да за­то што је то „нај­вид­ни­је” ме­сто у аули. Та­ко тај ауто­мат и пла­стич­не фла­ши­це – са обич­ном или га­зи­ра­ном во­дом, и са ко­ка-ко­лом, ма­да у ауто­ма­ту има и чо­ко­ла­ди­ца – за­кла­ња­ју име­на и пре­зи­ме­на стра­да­лих. Мо­ра­те до­бро да се по­му­чи­те да про­чи­та­те шта пи­ше на спо­мен-пло­чи, не са­мо ка­ко су се зва­ли ти љу­ди, већ и њи­хо­ве го­ди­не ро­ђе­ња и смр­ти. Опет, јед­но им је за­јед­нич­ко: ма­ло ко од њих је до­жи­вео ви­ше од два­де­сет две, два­де­сет јед­ну, два­де­сет го­ди­на. И сви одав­но ћу­те. 
За ку­по­ви­ну осве­жа­ва­ју­ћих пи­ћа и слат­ки­ша по­треб­на је, упут­ство се већ ја­сно мо­же про­чи­та­ти, та и та ко­ли­чи­на тих и тих ко­ва­ни­ца. Сит­ни­на се уба­ци у про­рез, апа­рат је не­где у се­би пом­но пре­бра­ја, ме­ха­ни­зам се по­кре­ће, не­што чан­гр­ља, не­што хук­ће, ода­бра­на фла­ши­ца се ко­тр­ља, чу­је се не­ко­ли­ко так­то­ва ве­се­ле ме­ло­ди­је... Опет, без об­зи­ра на вр­сту про­из­во­да, јед­но је за­јед­нич­ко оно­ме што се ну­ди, баш ни­шта ни­је ску­пље од сто ди­на­ра. При че­му је до­би­так и му­зи­ка.  
На­мер­но не на­во­дим у ко­јем се то пре­двор­ју, ко­је уста­но­ве, на­ла­зи апа­рат. За­то што, на­жа­лост, ве­ру­јем да ова­квих слу­ча­је­ва има ви­ше, па ни­је ло­ше да сва­ко про­ве­ри да ли је то слу­чај и у уста­но­ви у ко­јој ра­ди или у њу до­ла­зи као стран­ка... Да про­ве­ри и да он­да ка­же, ма­кар пор­ти­ру, ако не мо­же да до­ђе до оних ко­ји до­но­се та­кве од­лу­ке: „Мо­же­те ли ко­ме да пре­не­се­те мол­бу да апа­рат ма­ло по­ме­ри!“ Ни­је све у осве­же­њу, ни­је све у во­ди ко­ја има ви­ше или ма­ње ме­ху­ри­ћа.