Џелати су у црном, жртве у црвеном

У Стокхолму, у организацији Нобеловог комитета, почеле су вишедневне свечаности приређене у част овогодишњих лауреата за највиша светска достигнућа у оквиру којих ће 10. децембра бити уручене награде за медицину, физику, хемију, књижевност и економију.

Овогодишња добитница Нобелове награде за књижевност, белоруска списатељица Светлана Алексијевич, која пише на руском језику и припада руском језичком корпусу, поручила је са конференције за новинаре из Стокхолма да је документаристика – будућност књижевности и да је као сам живот постала представа.

„Толстој је једном у свом дневнику написао да више неће писати уметничка дела, него само документарна. И да ће доћи време кад ће писца бити срамота да измишља живот. Шта се још може измислити  после видео-снимака из Исламске државе. Џелати су у црном, жртве у црвеном.

А ми смо редовни гледаоци тих необичних представа. Сам живот постаје представа. Савремена реалност је веома изазовна и брзоходна, ми немамо времена да је промишљамо. Нови садржаји захтевају нове форме. Несумњиво је да сведоци постају главни јунаци књижевности“, рекла је новинарима Светлана Алексијевич.

По мишљењу ауторке „Рат није женског рода”, љубав и смрт су две вечите главне теме око којих се све окреће.

„Сада ја пишем књигу о односима између мушкарца и жене. Ако ме време послужи, написаћу књигу о старости, о завршном циклусу живота.”

Одговарајући на питање новинара о променама које су се десиле на њен поглед на свет током дугогодишњег стваралаштва, белоруска књижевница је одговорила:

– Док сам писала документаристичку прозу „Рат није женског рода“ још сам имала много илузија. Нисам успела одједном да их се ослободим. Али, последњу књигу „Време секонд хенда“ је написао аутор  ослобођен од илузија, који је чуо и видео много.

„Сада не верујем тако лако у човека и идеале будућности. То из мене проговара зрео човек без илузија.“

Добитница Нобелове награде за књижевност која је, поред осталог, постала позната по свом делу „Молитва за Чернобил“ планира да на пролеће посети Јапан као гост градских власти Фукушиме.

Подсећамо да је Светлана Алексијевич, белоруска списатељица (која има и украјинске корене по мајци) добила Нобелову награду за књижевност за 2015. за, како је наведено у образложењу Нобеловог  комитета, „полифонична дела која представљају споменик страдањима и херојству у нашем времену”.

Први јој је роман „ Рат није женског рода”(1985), а затим су се појавили „Дечаци од цинка” (1989), „Зачарани  смрћу” (1993), „Чернобилска молитва” (1990), „Последњи сведоци Соло за женски глас“ (2004) и „Време секонд хенда“ (2013).