Успети ван Београда

У Србији сваке године дипломира око 50.000 студента, али половина њих у руци држи индекс Београдског универзитета. Према подацима Завода за статистику, Београд је 2013. године добио 358 доктора наука, у Војводини је ту титулу стекло 212 особа, док су Шумадија и западна Србија добиле 86, а регион јужне и источне Србије 85 доктора наука.

Социолози и остали аналитичари друштвених неприлика у Србији немају једноставно објашњење зашто се највећи број академаца који дипломирају на универзитетима у Београду ипак одлучи да се не врати у родни крај. Није реч о томе да су многи од њих одувек сањали да живот наставе у велеграду, нити је реч о страху да се повратак у родно место може доживети као нека врста личног пораза.

У тој бескрајној расправи о све већој друштвеној пукотини између главног града и остатка Србије, о томе да ли Београд постепено усисава потенцијале унутрашњости или провинција преплављује Београд, све чешће се чује да људи који живе у престоници и људи који живе у неком мањем месту као да не живе у истој држави. Тачно је да је и у Београду тешко наћи посао, али ипак лакше него у Трговишту или Осечини, престоница има неупоредиво боље могућности за образовање, лечење, забаву, културу.

На другој страни, од Београђана се може чути да људи у мањим местима живе мирније, имају више времена за породицу, не губе сваки дан по два сата у превозу, ваздух је чистији, цене су ниже, сигурнији су да им деца неће доћи у додир с дрогом, криминалом. Али у тој површној лицитацији погодности које нуди град од два милиона или неко место, варош или мањи града остаје као једно од кључних питања – како се и под којим условима може успети ван Београда? Како остварити велику каријеру у малом месту? Зашто би неки срећник који би добио седмицу на лотоу пре купио стан у Београду него покренуо неки приватни бизнис? И да ли би, кад би у некој српској Јасној Пољани седео и писао неки литерарни геније, издавачи, медији и књижевни критичари признали да смо добили неког нашег Толстоја или бисмо почели да га ценимо неколико деценија после његове смрти?

Када су новинари питали министра Вељу Илића, иначе рођеног Чачанина, зашто сви путеви воде у Београд, он је дао веома сликовиту дијагнозу српске реалности. „Индустрија у унутрашњости не ради, али не ради ни у Београду. Ипак, ту је нека трговина, увоз-извоз, муља се, пресипа из шупљег у празно…”, рекао је министар. Илићево пластично тумачење односа мањих средина и престонице према којем су људи спремни да напусте родно место због „муљања и пресипања из шупљег у празно” за многе представља тужну истину данашњице.

Многи градићи у Србији не нуде својим становницима чак ни привид запослења нити шансу да се неки образовани, амбициозни млади људи специјализују, иду на међународне конгресе, семинаре... Да ли су најбоља опрема или звучна лекарска имена једини разлози дугачких листа чекања у београдским болницама и институтима? На хиљаде стручњака, лекара, уметника и научних радника живи и ради у родним местима, али је тај број опет недопустиво низак у односу на Београд или Нови Сад. Они су чешће јунаци новинарских прича да је могуће направити велику каријеру у малој средини, него што постају мотор за развој те средине.

Већина у родни крај одлази само током празника, породичних окупљања или по извод из матичне књиге рођених. Скоро половина свих српских хирурга, којих је укупно 2.018, гради каријеру на београдским клиникама. Осталих 1.191 оперише пацијенте у установама од Суботице до Прешева.

Не изненађује податак да се у престоницу сваке године досели између 10 и 15 хиљада људи, подаци су Републичког завода за статистику. Реч је углавном о онима који траже запослење. Ипак, поставља се питање да ли успевају да остваре свој сан. Доктор Владимир Никитовић, демограф и истраживач Института друштвених наука, рођен је у Ужицу и свестан је да данашња професионална достигнућа не би постигао у родном крају. Ипак, према његовом мишљењу, сви који долазе у престоницу имају већа очекивања од могућности које им главни град пружа.

– Сви велики европски градови живе од имиграције. Што је већа, то боље. У Београд се сваке године досељава чак 15.000 људи из унутрашњости. Будући да негативан природни прираштај влада целом Србијом, а преко границе се сели око 35.000 људи, изгледа као да главни град црпи радну снагу из целе земље. Међутим, број људи који долазе представља само природни импулс који је неопходан престоници. Београд не расте већ одавно – истиче наш саговорник.

Старење становништва, негативан природни прираштај, гашење великих индустријских центара, лош регионални развој проузроковали су огромне разлике у нашој земљи. Градови, некадашњи индустријски центри, на издисају су снаге. Путнике намернике у Мајданпеку дочекује графит језивог садржаја: „Ко последњи изађе нека угаси светло!”. Црни хумор полако постаје српска стварност. Светла је све мање у овом граду, али и широм Србије. Најчешће их гасе представници интелектуалне елите. Привредници се неретко жале да само у Београду могу да пронађу машинског, електроинжењера или стручњака за информационе технологије.

Драгослав Рајић, председник Мреже за пословну подршку, истиче да све фирме које прерасту локалну и регионалну средину, као и оне које извозе производе у иностранство, морају да имају представништво у Београду.

У престоници се налазе највећи трговински ланци, највећи је промет робе и услуга, а много је лакше одржавати комуникацију с партнерима. У највећем граду концентрисани су готово сви високообразовани стручњаци.

Рајић истиче да у Србији постоји и велика разлика у развијености региона. Међу развијене спадају београдски и регион Војводине, док заостају Шумадија, западна, јужна и источна Србија, али је опет велика разлика између Шумадије и западне Србије у односу на јужну и источну.

– То је ствар нашег менталитета. Чини ми се да су људи из западне Србије вредни и стално покушавају да унапреде своје пословање, остали немају толико предузетничког духа, поготово житељи источне и јужне Србије. Као да чекају да неко други организује посао за њих – наводи наш саговорник.

Већ годинама се ломе копља између стручњака који сматрају да наша престоница црпи новац из остатака државе, али Драгослав Рајић сматра да то није истина. Већина производних погона смештена је управо у унутрашњости, а већина запослених у државној администрацији (чак 95 одсто) која доноси законе није из Београда. Сигурно знају и за проблеме становника Србије који живе изван круга двојке.

Велика разлика између развијености престонице и остатака земље карактеристика је свих земља у транзицији, а главни градови су најбогатији региони у свим европским државама. У 27 земаља ЕУ тешко је наћи изузетак. Братислава је око три пута развијенија од остатка Словачке, а Букурешт има око два пута већи БДП по становнику од просека Румуније.