Ко је ближи очима, ближи је и срцу

Када бисте случајном пролазнику рекли да наведе доказ за то да није сва наука која вреди у Београду, генетичар Миодраг Стојковић био би прва и највероватније једина особа која би му пала на памет. Човек који је клонирао људски ембрион у научне сврхе, после Немачке, Велике Британије и Шпаније, вратио се у родни Лесковац, с речима „да је наш највећи проблем што веома мало верујемо у сопствене снаге и способности”.

– Кад сам тражио људе да инвестирају, прва констатација била је да то нема шансе да функционише у Лесковцу и да то мора да буде у Београду. У међувремену, доказали смо да то није тачно. Може да буде било где у овој земљи. Није битно где је, већ ко и како ради. Имамо пацијенте из целог света. Требају нам успешне приче из свих делова Србије – често су цитиране речи др Стојковића.

А да таквих успешних прича има, сведоче и најталентованији клинци Истраживачке станице Петница, у коју сада долазе чак и француски студенти на праксу, ђаци гимназије „Светозар Марковић” из Ниша који освајају медаље раме уз раме с ученицима Математичке гимназије или научно-технолошко чудо – Природњачки центар у Свилајнцу.

Чињеница је, међутим, да науку ван престонице више цене Европа и свет него сам Београд. Рецимо, мало ко зна, осим уколико не живи поред „паметне” Централне зграде Универзитета у Новом Саду, да овде постоји Биосенс центар, чији су научници позвани да праве компоненте чак и за свемирску сонду која ће кренути ка Јупитеру 2022. године.

Др Весна Бенгин Црнојевић, која је име наше земље пре неколико месеци пронела као пожар кроз научне кругове Европске уније, са пет асистената дели кабинет од девет квадрата. Захваљујући њој, Србија је једина земља ван ЕУ која има Тиминг пројекат у оквиру програма „Хоризонт 2020”. Она ту част дели са својим супругом професором Владимиром Црнојевићем, с којим је основала истраживачки центар, чији мали тим, између осталих, чини и 11 младих доктора наука који су у Нови Сад дошли из иностранства са својим породицама.

Центар који се бави нано и микроелектроником, комуникацијама, роботиком…, од момента када се прође кроз врата, подсећа на унутрашњост свемирског брода по технолошким чудима која се у њему налазе. Професорка Весна каже да нам на овој лабораторији завиде колеге са универзитета у Бечу и Атини и наглашава да је ово доказ да се све може постићи чак и у великој беспарици, захваљујући знању и упорности конкурисања за европске пројекте.

– Одувек је постајао и постајаће однос центра и периферије, Београда и унутрашњости, метрополе и провинције. Није тачно да наука ван Београда нема квалитетне људе, али они су унапред хендикепирани самом чињеницом да живе после рампе Бубањ поток. Ко ближи очима, ближи и срцу. Нема довољно сарадње између Београда и унутрашњости, дешава се да нас више цене Словенци, који, рецимо, долазе на наш факултет и регрутују своје будуће директоре из редова најбољих студената – каже др Сретен Ћузовић, професор Економског факултета у Нишу.

Он каже да веома поштује своје београдске колеге и град у којем је студирао и да често позива професоре из престонице да буду чланови комисије за докторске дисертације. Редак је обрнут случај – да у овакву комисију београдски колега позове професора из унутрашњости.

– Имамо ми добар кадар, али није исто кад неко каже да је професор из Ниша и из Београда, без обзира на референце. „Положајна рента” колеги аутоматски даје већи значај, без обзира на то што је и колега из унутрашњости завршио Београдски универзитет у класи стручњака од највећег међународног угледа – истиче професор Ћузовић.

Слична је ситуација и у научним друштвима, разним агенцијама, одборима, саветима или када се раде документи од значаја за земљу. Наш саговорник је био део тимова који су урадили Стратегију развоја трговине Републике Србије и Стратегију смањења сиромаштва и био је једини стручњак из унутрашњости. Он наводи и пример Научног друштва економиста, које броји 58 чланова, а међу којима је двоје, троје с пребивалиштем ван главног града.

– Новац је такође реалан проблем. Кад неко крене да тражи посао у Београду, прво мора да купи лепе ципеле. Кад те неко позове да учествујеш на конференцији где је гост међународни експерт, дешава се и да је котизација толико висока да схватите да вам је лични буџет већа препрека од Бегаљичког брда – сликовито прича овај професор.

Нешто другачијег мишљења је проф. др Ћемал Долићанин, некадашњи ректор Државног универзитета у Новом Пазару, који у Београд често свраћа и због најновије функције председника Комисије за акредитацију (то је највише просветно тело које одређује да ли неки факултет и универзитет може да добије акредитацију за рад).

– Да би се неко бавио врхунском науком не мора да живи и ради у Београду. И не треба сви да будемо у Београду. Изузетно бављење науком зависи пре свега од онога ко се тим послом бави, независно од адресе у личној карти – сматра проф. Долићанин.

Он, међутим, каже да за једног професора или истраживача јесте лакше да се бави науком ако живи у главном граду, јер овде има много факултета и института и то с врхунском опремом. Али, ни то није препрека.

– Београд је веома отворен за све нас из унутрашњости, све што постоји од опреме лако је приступачно и може да се користи – указује наш саговорник.

Обај професор емеритус каже да до сада није имао случај да неки његов студент или колега окуша прво срећу у бављењу науком у унутрашњости, али да се после ипак пресели у Београд.

– Тачно је да су многи отишли, али не зато што нису могли да се баве науком, већ зато што су желели. Београд је многима сан – каже др Долићанин, а сличну реченицу, да „готово да нема Нишлије којем Београд није сан”, изговара и др Ћузовић.

– Доста нам је подела и надметања центра и периферије, метрополе и унутрашњости, севера и југа. Окупимо се око пројекта. Наука је јавно добро. Она не познаје било каква ограничења. Нити је београдски професор тако „добар” да не би могао бити још бољи, нити је професор универзитета из унутрашњости толико лош да не би могао седети раме уз раме с професором Београдског универзитета – каже др Сретен Ћузовић.

Лицеј у Крагујевцу, Лесковачки Манчестер, Пирот познат не само по ћилиму, већ и као град с најбоље решеним моделом дечјих обданишта у кругу фабрике (осамдесетих година прошлог века), Врање (путеви памука и јужњачке културе)… набраја овај нишки професор, само су неки од доказа да није све „туга с југа” наспрам „београдског осмеха”.