Може се успети ван Београда, али не и мимо Београда

Обично се сматра да је „све” у Београду – новац, бизнис, успех, концерти, изложбе, књижевне вечери, провод, кафићи, кафане, сплавови... Да ли је заиста тако? Да ли се светла погасе када се мало одмакне из главног града, у унутрашњост, да ли се оно „све” можда полако сели у провинцију? А опет, шта је заправо провинција, а шта је град и да ли се ти појмови могу подвести под одређена стања духа? Ко се са Железничке и Аутобуске станице, идући Балканском, домогао Теразија – нерадо се враћао у завичај. То се доживљавало као тежак пораз. А и у завичају, најчешће, не гледа се благонаклоно на повратнике. Познато је, такође, да је најтеже бити пророк у свом селу. Ипак, неки важни писци успели су да направе и сачувају своје име у такозваној провинцији.

Данило Киш рекао је да таленти долазе из провинције. Светислав Басара је у једном од својих интервјуа, од пре двадесетак година, изјавио да му је жеља да оде да живи на Скадарском језеру у Вирпазару или на Тари, а да се Београд, још тада, невероватно провинцијализовао, да је изгубио свој европски дух. Почетком 90-их, Басара је говорио да се лакше живи у провинцији, да се Београд тешко може назвати метрополом, да то није град у којем је студирао и који је волео, да се људи све више повлаче у себе, а да град тоне... То је поновио и 1999. године, када је напоменуо да је српска културна јавност једна бесконачна провинција. Басара је иначе рођен у Бајиној Башти, гимназију је завршио у Ужицу, где је свирао и у два панк-рок бенда. „Нису мени замерили што сам рођен и живео у провинцији, већ што себе не сматрам провинцијалцем. Далеко сам од тога! То није географски појам, већ духовно стање”, казао је овај писац 1998. године. Светислав Басара није, међутим, хтео сада да одговори на наше питање: „Може ли се успети изван Београда”.  Рекао је да га та тема не занима.

Остварених уметника неоспорно има много и изван Београда. Међу њима су сликар Радован Мића Трнавац, који има галерију у Ваљеву, Бранко Кукић, који води угледни часопис и издавачку кућу „Градац” у Чачку, Енес Халиловић, награђивани је песник из Новог Пазара, писац Радован Бели Марковић живи у Лајковцу, Драган Јовановић Данилов је из Пожеге...

Свој радни и књижевни век, Радован Бели Марковић провео је у Лајковцу.

– Жалио сам се, веком и добом, на живовање своје у Лајковцу, у вароши малој да мања не може бити, „слајковченој”, око уске пруге, али ми ни на памет није падало да се одрекнем „лајковчанства”, као једног од обележја свог идентитета, нити је у мојом очима ико могао да прочита жељу да се у Београду прикућим, а могао сам, не да нисам, макар да покушам... Земље Србије стојни град, Београд, за писца је пожељно пребивалиште, знао сам то, а и приповедно моје књижество бејаше се примило у престоничким редакцијама, али сам такође знао да писати се може свуда, па и „негде на положајима”, стога и нисам наглио да се од свог прага и од својих гробова превише удаљим – каже Радован Бели Марковић.

Дошао је у Лајковац, сећа се, пре пола века, да би у њему о(п)стао, што и није, како каже, без тегоба било: – Добар вам стојим да сваки Лајковчанин животопис свој диктује пред више часних сведока, неголи што би то у кругу двојке икоме могућно било, отуда и моја нескривена уздржаност према субјектима који завичајним акцентом о „духу паланке” трабуњају, не увиђајући комичност свог положаја, нити назирући крај Балканској улици којом се, у животу и у кошмарним сновима, узалуд успињу... Уосталом, везиров слон велику би пометњу проузрочио како у Лајковцу, тако и у Кнез Михаиловој”.

Нишлија Дејан Стојиљковић сматра да је наша држава централизована на свим нивоима и да је тако и у књижевности, да су највећи издавачи у Београду, да се најважније књижевне награде додељују у главном граду, да је најважнији књижевни сајам опет у Београду.

– Када неко са стране хоће да буде признат у свом граду, селу или паланци то мора прво да „овери” у престоници. Ја сам издао прве две књиге у Нишу и нисам много видео од тога, следећу је издао београдски издавач и она је доживела велики успех. Парадоксално, ако погледамо ко су данас најважнији српски писци, ту има мало Београђана... Ту су Краљевчани, Сарајлије, Крагујевчани, Новосађани, Зрењанинци, Нишлије... Испада да рођени Београђани и нису баш много талентовани за књижевност. Али, опет, парадоксално, сви ти „провинцијалци” углавном живе у престоници. Тако да долазимо до одговора на ваше питање: може се успети ван Београда али не и мимо Београда. Да бисте остварили оно што се данас у Србији успехом назива, па макар и на тако маргиналном пољу каква је књижевност, морате то, на овај или онај начин, урадити из Београда, можете ви да живите у Пироту, Суботици или Врању, али сте, свиђало се то вама или не, упућени на престоницу, јер успех, свиђало се то неком или не, није успех ако није „оверен” у Београду.

Песник Драган Јовановић Данилов живи у Пожеги, писац Добрило Ненадић живи код Ариља.

– Тачно је – каже Данилов – да за српску метакултуру Београд има пресудан значај. Али, Србија није само Београд. Србији нема бољитка док се не окрене према мноштву својих мањих градова невеликих по физичким размерама, али битних жаришта јер у њима има светлих оријентација и просветљених душа. Цитира Одна: „Уметност треба да буде као сир из неке жупе – локалан, а свуда поштован”.

– Живим од писања, тешко као и већина нашег народа данас. Имам педесет пет година, двадесет књига поезије, романа и есеја и свега три и по године радног стажа. Нисам имао среће да као све моје друге колеге које стварају у провинцији добијем сталан посао. Али, ја не мислим да држава треба да издржава писца. Онај ко је писац издржава се сам – наглашава Данилов.

Ако, по речима Исидоре Секулић, ништа тако не одређује уметника као простор, сматра песник Верољуб Вукашиновић, који живи у Трстенику, онда живот неког писца у малом граду или такозваној провинцији, још боље на селу, одређује и његов поетички хабитус и утиче на његов однос према токовима у савременој књижевности.

– На питање зашто сам изабрао да живим у малом граду на Западној Морави, могао бих одговорити да постоји више разлога мада је, заправо, најважнији тај што сам по завршетку студија књижевности у Новом Саду одмах добио запослење у култури и то ми је предодредило читав живот чији сам већи део провео седећи у трстеничкој библиотеци. Али, то ми је омогућило да и сам будем учесник и креатор културних и књижевних догађања у овом граду који је некада био познат као „метропола хидраулике и пнеуматике”, а данас се на културној мапи Србије распознаје по две културне манифестације: „Јефимијиним данима” и „Савременој српској прози” – објашњава Вукашиновић.