Код куће је најлепше

Вечерас ће најбоља спортисткиња Србије у у 2015. години у избору Олимпијског комитета примити заслужено признање, други пут у каријери, а њој би било много важније да се и на крају 2016. нађе на истом месту, јер је идућа година олимпијска и олимпијска остварења одлучиваће и „ко је ко” у српском спорту.

Због тога су Светско првенство у дворани у Портланду (17-20. март) и Европско првенство у Амстердаму (6-10. јул) за Ивану Шпановић тек успутне станице ка Рију и њеном трећем олимпијском наступу. Наравно, борба за медаље у Портланду и Амстердаму се подразумева, успех у томе такође, јер – подсетимо – на свих пет узастопних светских и европских шампионата од 2013. године Ивана Шпановић је освојила медаље. Такав низ успеха на најважнијим такмичењима без иједног кикса никада до сада није остварио ни један наш атлетичар ни атлетичарка. Успех на олимпијској сцени била би круна тог низа, тим пре што ће се у Рију навршити 60 година од последње и укупно друге олимпијске медаље наше атлетике (Губијан 1948. сребро у кладиву, Михалић 1956. сребро у маратону).

Учествовали сте на Играма у Пекингу 2008. и Лондону 2012. На дебију заузели сте 30. место с 6,30 м, јединим исправним скоком у квалификацијама, а у Лондону трећим скоком у квалификацијама од 6,41 м изборили сте финале и, опет трећим скоком од 6,35 заузели 11. место. Како данас оцењујете те своје наступе?

У Пекинг 2008. отпутовала сам помало неочекивано. Било је то после моје златне медаље на јуниорском првенству света одлазак на олимпијске игре била је нека врста награде. Нисам имала никакво оптерећење, нико од мене није тражио никакве медаље, као ни од Татјане Јелаче. Имале смо по 18 година и у Пекинг смо дошле да учимо, да видимо како је то наступати на олимпијским играма. Прошла сам тако како сам прошла и била сам веома тужна после неуспеха у квалификацијама… Данас, из ове перспективе, мислим да је добро што сам тако прошла.

Да ли се то може рећи и за Лондон?

Наступ у Лондону ми је можда још важнији, али због сасвим другачијих разлога. Он ми је донео прекретницу у каријери. Те сезоне имала сам доста проблема и Лондон сам отишла не да се борим за медаље, већ да видим, да проценим  да ли могу да будем оно за шта ме је, како мислим, бог створио, или не могу да се изборим свим проблемима. Одговор је, дакле, био позитиван и због тога сам данас ту где јесам.

Европско првенство у дворани 2013, на ком сте заузели пето место заоставши за трећепласираном три сантиметра, је последње велико такмичење на ком нисте освојили медаљу. После тога освојили сте три светске бронзе, две на отвореном и једну у дворани, сребро на Континенталном купу, европско сребро на отвореном и злато у дворани. То је то место на којем сте данас, а на ком ћете бити „сутра”?

Конкуренција у скоку удаљ је веома јака, поготово кад је реч о самом врху, али све ми морамо да рачунамо и на девојке које тек излазе из јуниорске конкуренције и које желе да се добро, та како кажем, наместе међу сениоркама. Увек постоји фактор – изненађења. Тога сам свесна и на њега рачунам. У Рио идем да се борим за медаљу, очекујем да ћу на Олимпијским играма бити на врхунцу форме и само мали број девојака ће моћи да ме омете на путу до мог славља.

Међу њима вероватно Американка Бартолета с 7,14 и Британка Проктор с 7,07 метара, једине поред вас које су ове сезоне скочиле више седам метара. Ваш рекорд на отвореном је 7,02, а у дворани 6,98 метара и он је први у „опасности”. Где ћете се припремати за такмичења у дворани?

Вратила сам се из Дубаија, у ком сам се две недеље на топлом припремала за технички део припрема, а са мном били су тренер Горан Обрадовић, физиотерапеут Добросав Мелајац и спаринг партнер Милош Тодосијевић, скакач увис. Преостали део припрема одрадићу у нашој хали у Новом Саду. У њој ћу радити и на скоковима и на тренинзима и кроз такмичења, и из ње мој тим и ја не излазимо све до одласка у Портланд на Светско првенство у дворани. У њој имам све неопходне услове и она ми је најбоља на свету, јер не волим да путујем. Било где… Код куће је најлепше.