Зелено ће спасити свет

Многима омиљеној зеленој боји, данас неодвојивој од политике и идеологије очувања животне средине, водећи стручњак за историју боја и предавач историје западњачке симболике Француз Мишел Пастуро посветио је нову студију, после плаве и црне. Књигу „Историја једне боје: Зелена” објавио је „Службени гласник” у преводу Олгице Стефановић.

Посматрајући повест зелене боје, Мишел Пастуро заправо посматра историјски развој људског друштва, културе, визуелних уметности, односа према моди и уређењу ентеријера, а посебно према начину производње зелене боје. Из ове, иначе, и богато илустроване књиге сазнајемо да стари Грци готово да нису „примећивали” зелене нијансе, али је зато за Римљане зелена била боја бујности и раста. Слично је симболизовала и код старих Египћана: плодност, рађање, младост, а зелене животиње у Египту биле су сматране светима. Зелена је од 12. века верска боја ислама. Пастуро наводи и податак да је омражени Нерон одмарао очи од непрекидног посматрања борби гладијатора погледајући на зелени смарагд, што су касније, у средњем веку, чинили и преписивачи рукописа. У средњем веку зелена је везивана за пролеће, мај, љубав и младост.

Фрау Мине била је германска богиња љубави приказивана у зеленој хаљини, у зелено су биле одевене и тадашње девојке у очекивању љубави и  материнства, а крајем средњег века зелена је била позната боја трудних жена. Чувена слика Јана ван Ајка „Портрет Арнолфинијевих” из 1434. године приказује младу трудну жену у изразито зеленој хаљини.

„Средњевековна младост је, дакле, непрестано под обележјем зелене боје. Она носи зелену одећу као знак свежине и снаге, и има `зелено иза ушију` како сликовито каже једна немачка пословица још из средњег века, која се и данас употребљава”, пише Пастуро. И богиња Фортуна приказивана је крајем средњег века у пругастој или зеленој одежди.

Уопште, у Европи је од 9. до 14. века зелена  била дворска боја, међу витезовима они најмлађи, најодважнији и најнесташнији хазардери били су обучени у зелено. Тристан је сматран „зеленим витезом”.

Јан ван Ајк „Портрет Арнолфинијевих”

Амбивалентност зелене боје долази до изражаја од 14. до 16. века, када се симболика љубави, младости и свежине преокреће у своју супротност, у обележје ђавола и сваког зла. Пастуро овај податак повезује са и непријатељством према зеленој боји ислама, па су демони на готским витражима приказивани зелено. У том периоду и зелене очи код људи биле су омражене као одлика злобе, разврата и лажи.

Сасвим супротно, фотографија Џејн Фонде из 1959. године, с краја студије, на којој су у првом плану глумичине зелене очи у складу са њеном тендециозно зеленом хаљином од штофа, наставља однос према зеленој боји средњег века.

Пастуро истиче да је ова боја затим била обезвређена од краја средњег века, а често подвлачи њену хемијску непостојаност.

– Зелена, коју је дуго било тешко произвести, а још теже фиксирати, није само боја биљног света; она је, исто тако и поврх свега, и боја судбине. Хемијски нестабилна као сликарска боја и као средство за бојење, вековима је везивана уз све што је променљиво, непостојано, пролазно: детињство, љубав, наду, срећу, игру, хазард, новац. Тек је у време романтизма коначно постала боја природе, и самим тим, боја слободе, здравља, хигијене, спорта и екологије. Њена историја на Западу делимично је и историја преокрета система вредности. Дуго неприметна, невољена и одбачена, а данас у немогућој мисији спасавања планете, пише Пастуро.

Он открива да је на првом извођењу Молијеровог „Мизантропа” у Пале Ројалу 1666. године глумац, у улози Алцеста, носио сиву одећу са зеленим тракама. Тумачи позоришта, како је наведено, приметили су да су смешни Молијерови јунаци на позорници носили зелено. Сматра се да је и Гете волео зелено, као и Наполеон. Познато је и да је међу позоришним људима зелено сматрано баксузном бојом, или је то можда било повезано са испарењима арсеника из једињења са бакарним опиљцима, из чега је прављена зелена боја. Сматра се да је Наполеон на Светој Јелени умро 1821. године од испарења арсеника са тапета, под утицајем влаге. Због тога је зелена сматрана опасном, чак и проклетом бојом. Василиј Кандински слику из 1930. године назвао је „Зелена празнина”, упоређујући по статичности ову боју са кравом која свет посматра својим безизражајним очима. Ипак, своју студију Мишел Пастуро завршава оптимистично, упркос свим успонима и падовима зелене: „Некада напуштена, одбачена, невољена, зелена је постала месијанска боја. Она ће спасити свет”.