Испуњење визуелних жеља

У српској књижевности одувек је постојала тежња књижевника да пишу о сликарима. Иво Андрић, Растко Петровић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Тодор Манојловић... Песник Драган Јовановић Данилов, познат као аутор многобројних написа о сликарству, подсећа нас и на имена Ђованија Папинија који је писао о Ђорђу де Кирику, Алберта Моравије и његову прву монографију о Леонор Фини, Хакслија који пише о Пјеру де ла Франческу, Збигњева Херберта и његове написе о ренесансној уметности, Мирослава Крлежу који је потписао најделикатнији есеј о Крсти Хегедушићу и, наравно, на Љубомира Симовића ...

Овом списку додаћемо још четворицу наших угледних писаца чији су есеји о савременим уметницима објављени у књизи „Успомене на сликарство” (Издавач Уметничка галерија „Надежда Петровић” из Чачка, библиотека „Равнотежа”). То су Бранко Кукић, Јовица Аћин, Давид Албахари и Светислав Басара или „покер асови генерације” како их је назвао уредник едиције и писац Владан Матијевић на недавној промоцији на београдском Коларцу.

Бранко Кукић, песник и есејиста, пише о Дади Ђурићу и његовом сликарству „које поставља крајња питања”, као и о уметности Воје Станића „која се простире од оностраног до свакодневног”. Давид Албахари бира Радована Крагуља који је, као што каже писац, „и не покушавајући то да уради, нацртао мој живот”. Други есеј посвећује Радомиру Рељићу, „опасном сликару” који „испада из система”, а то је, каже Албахари, најбоље што једном уметнику може да се догоди.

Светислав Басара посвећује редове „рафинираном и метафизичком” сликарству Владимира Дуњића, али и „Ничеу концептуализма, монаху и мистику” Слободану Ери Миливојевићу. За Басару, ови уметници су два позитивна екстрема који у овом моменту проширују тематски опсег српског сликарства.

„Једног лепог дана Ера уписује Ликовну академију и одбија да слика. Тамо, каже, има већ двестотинак њих који то раде. Зашто и он то да чини? Зашто да оно једино, у његовом случају дословно једино што има-живот-уложи у матрицу већ похабану животима генерација. Беда модерног сликарства можда се донекле може оправдати истрошеношћу те матрице”, пише Басара у есеју „Мистични облик концептуализма”.

Зашто књижевници имају потребу да пишу о сликарству?

„Верујем да имам сликарско око, али ми нису удељене вичне руке”, рећи ће Јовица Аћин.

– Пишући о сликама, испуњавам своје визуалне жеље. Слике су део чуда света, па не могу да не пишем, чак и причам о њима. Слике увишестручују свет. Оне су попут очију којим нас Бог гледа. Мистички речено, оне су истовремено и наше очи којим гледамо Бога. При томе, као писац не марим претерано да ли Бога има. После сваке слике која ме дирне, свет је другачији. У неке ствари, у неке пределе, ситуације, измишљене или стварне ликове, у облике, заљубио сам се захваљујући сликама. Понекад код мене та љубав на први поглед дуго сазрева. Понекад сам и неверан, али умем да се старим љубавима враћам и поново заљубљујем, каже Аћин, који пише о сликама Љубе Поповића „као делу својеврсног имагинарног умањења”, као и о стваралаштву Миленка Милетића.

За Драгана Јовановића Данилова писање о уметности је облик сеизмографије, пажљиво проучавање како површинских, тако и дубинских потреса у њој.

„Себе видим као пратиоца уметности из другог плана. У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски мом интимном бићу, а са опусима зрелим за једну темељну есејистичку елаборацију.”

Писци пишу о сликарима и, обрнуто, у својим делима неретко се служе сликарским алатом: бојом и светлошћу. О томе су нам протеклих година приповедале изложбе уметнице Јелене Трпковић. Булгаков описује светлост неба и месеца, Киш у „Раним јадима” описује људску пут, црвенило лица, руку. У описима јадранских острва Милана Милишића преовлађују боје мора и зеленила, сунца, вина, рибе. Код Данилова многи стихови имају своје визуелне аналогоне на сликама уметника који су га узбудили.

„Феномен визуелног комуницирања слика у тексту највише ме узбудио код Шелија и Блејка. Мене као песника занима призор. Призор је, заправо, другачије уобличена стварност помоћу које наша имагинација позлаћује свет. Мој поступак у писању поезије је готово сликарски. Мој Хомер је песник предграђа, он мало тога измишља, већ као и сликари из добрих старих времена слика по моделима које је измислио Свемогући”, каже песник.

И сликари су били писци. Гоген је на Тахитију сачинио јединствену књигу саакварелима, дневничким и митолошким записима, фотографијама, документима. Кафкино цртачко умеће упознали смо кроз књигу „Шетња по крову” (Геопоетика) где су цртежи штампани уз приче и есеје Јовице Аћина.

Књизи „Успомене на сликарство” претходило је, у истом издању, дело британског аутора Џона Берџера (2006), историчара уметности, фотографа, романсијера, песника, филмског сценаристе, добитника Пулицерове награде. Берџер пише о Рембранту, Микеланђелу, Бранкушију, Фриди Кало. Берџерове есеје о сликарству обједињује заједничка тема: нови светски поредак.

Есеји у књизи „Успомене на сликарство” израз су духовне блискости писаца и сликара, личних афинитета или одушевљења каткад неспојивим поетикама, а сваки од четворице писаца, њему својственим и препознатљивим рукописом, додатно боји описивани ликовни свет.