Да ли американце интересује политика

У Америку сам дошла пре 15 година, са надом да ћу се вратити у  своју земљу после извесног времена. После бурних 90’тих у нашој земљи, било је право растережење живети у земљи која је  аполитична. Људи углавном гледају своја посла не бавећи се много  туђим проблемима. Странци објашњавају да Американце не интересује олитика и остатак света. Да ли је заиста тако?

У 21. век Америка је ушла са новим председником и републиканском партијом. Убрзо после тога догодио се 11. септембар  који је потпуно променио курс ове нације. Уследио је пад екомије, вртоглави раст незапослености, рат у Авганистану а потом Ираку. Тренутно ову земљу ратови коштају 13 милијарди долара месечно. Земља је презадужена и зависи од увоза. Преко 40 милиона становништва сматра се сиромашним. У Америци тренутно 47 милиона људи нема основно медициснко осигурање. Даље, у земљи живи 13 милиона илегалних имиграната о којима нема евиденције. Економска криза је отворила пут многим “легалним манипулацијама”, па су банке правиле профит дајући стамбене кредите, за које су касније промениле услове. Тако да ће ове године више од милион породица у Америци изгубити своје куће.

Тренутно је у Америци предизборна кампања за председничке кандидате у обе партије. У читавој поменутој кризи, само у једној партији председнички кандидати су сакупили преко 200 милиона долара за своје кампање. Део новца је стигао од богатих донатора, лобиста и од група са специјалним интересима. Међутим много већи део новца је стигао путем малих донација уплаћених преко интернета од стране обичних грађана. 

Компетиција међу кандидатима је веома јака, камере не пропуштају ни једну реч, гест или поглед. Све је на столу, њихове прошлости, предходни послови, породице, банковни рачуни, шта су урадили, казали и са ким су ручали. Даље, какви су им планови за будућност, у ком правцу ће водити земљу, како ће реализовати своје визије. Иако постоје само две партије, кандидати су од ултра либералних до ултраконзервативних, жена и мушкарци, белци и црнци, млади и они у  годинама. Готово свака држава у Америци има свој специфичан начин гласања и специфичну демографију, па упркос свим предвиђањима и сложеним моделима, нико потпуно не може да предвиди ко ће добити већину гласова. Људи чекају у реду по неколико сати да би гласали.

Каквог председника желе Американци? У 90-им је актуелан био коментар да Американци очекују од председника што и од водоинсталатера: дође, реши проблем и оде. Не везују се емотионо ни за једну личност, не очекују лидера или спасиоца. Међутим 21. век је донео нове проблеме, нову позицију у свету и нове непријатеље.

Да ли је председник - водоинсталатер заиста довољан сада?

Међу овдашњим људима политика није тема за разговор или дебату на послу. Нико не коментарише и не изјашњава се. Нико не критикује, не промовише. Комшије и пријатељи не помињу никога чак иако се прича о политици. 

Ни у породицама се о политици не прича. Када сам питала мога сина (има 10 година) да ли зна шта његови другови мисле о председничким кандидатима одговорио ми је “то је лично питање, па зато не питам”. 

Наставио је да је важно “шта ми можемо да урадимо за своју земљу а не шта наша земља може да уради за нас” (Џон Кенеди).

Наравно, ову изјаву није чуо у својој породици.

Дакле, нико не може да предвиди ко и како ће водити земљу у овом тешком тренутку. За сада Американци раде оно што је најбоље знају а што је давно Џими Картер рекао “Престани да плачеш, почни да се знојиш. Престани да причаш, почни да радиш”.

Можда то не важи само за Американце....