Лангов „Метрополис” праотац спота „Радио га га”

Када се сетимо Мадонине песме „Vogue” заправо је „видимо” као савршени, кратки, црно-бели филм, али малобројни заправо знају да је тај спот рано остварење редитеља Дејвида Финчера. Ову неправду, која се заборавом или незнањем, обично чини редитељима музичких спотова исправља студија историчара уметности, филмског критичара и новинара Петра Јончића „Музичке сликовнице осамдесетих” (издање „Службеног гласника”), која описује читаву индустрију видео-спотова осамдесетих година 20. века.

Аутор анализира уметничке поступке, авангардне технике колажа – спајање слика логиком подсвесног, затим однос према женском телу, као и према модним, родним, сексуалним, политичким идентитетима, које су музички спотови покренули у оквиру популарне културе. Ова књига говори о позадини настанка данас култних спотова Дејвида Боувија, Мајкла Џексона, Питера Гебријела, Елтона Џона, Томаса Долбија, бендова као што су „Токинг хедс”, „Кјур”, „Дјуран Дјуран”, „Дипеш мод”, „Алтравокс”, „Аба”, „Јуритмикс”, као и начинима на који су ти спотови обележили своје време. Као разлоге за настанак ове књиге Јончић наводи потребу да исправи неправду према оним ауторима који се никада не помињу као креатори једног од највећих феномена те деценије.

Поред Финчера, међу редитељима о којима говори ова студија налазе се Ласе Халстром, Расел Малкахи, Џулијан Темпл, Тим Поуп, Дејвид Мелет... О улози МТВ-а у индустрији спотова Петар Јончић каже:

– Спотови су снимани и пре МТВ-а, али никада нису имали толики продор као када је МТВ почео са емитовањем у лето 1981. године. Када су на сцену ступили музичари новог таласа, а посебно стила који је постао познат као нови романтизам, постојала је могућност да до изражаја дођу мода, костими, стил тог времена. Све је кренуло годину дана пре МТВ-а са музичким спотом „Ashes to Аshes” Дејвида Боувија у режији Дејвида Мелета, који се у историји сматра првим спотом који је промовисао идеју тог новог правца, и у којем Боувијева андрогиност и Мелетова режија подједнако долазе до изражаја – објашњава Петар Јончић. А онда додаје:

– Њих двојица су направили манифест осамдесетих, јер су за спот ангажовали све оне представнике новог романтизма који су, поред андрогиности, промовисали шминкање хетеросексуалних мушкараца, али и оријентализам. А онда су све то преузели „Дјуран Дјуран” и редитељ Расел Малкахи, развили тај модел, и претворили га у заштитни знак епохе. МТВ је тада био глобална галерија отворена за све бендове, а посебно за такве видео креације. Али то је била хумана кабловска телевизија која нема баш превише везе са овим данашњим МТВ-oм.

Када је реч о познатим редитељима у послу музичких спотова, Јончић поред Дејвида Финчера и Ласеа Халстрома, издваја Џулијана Темпла, Расела Малкахија, као и Тима Поупа, као једног од најтрагичнијих по блеску кратке каријере.

– Малкахи је увек желео да буде филмски редитељ. Био је опседнут нарацијом у спотовима, а када је снимио филм „Горштак” (Highlander) успео је да монтажну брзину видео-спота пренесе на играни филм. Пре њега су такав ритам имали само такозвани музички филмови, као што су били „Томи” или „Зид”. Малкахију је пуно помогло то што се прославио музичким спотовима за „Дјуран Дјуран”. Али након „Горштака” почео је да прихвата погрешне пројекте и нестао из кинематографије. Са друге стране, Џулијан Темпл је урадио култни документарац „Велика рокен-рол превара”, па је снимао музичке спотове и уништио своју каријеру режирајући филм „Апсолутни почетници”, један од финансијских промашаја због ког се преселио у Америку. Тим Поуп био је визуелни отац групи „Кјур” (The Cure), дефинисао је њихов колористички и шизофрени готик имиџ у спотовима, али никада није добио праву шансу на филму. За себе и данас говори како га људи познају само по споту који је режиран у плакару („Close to me” The Cure) – истиче Јончић.

Петар Јончић: Музички спот„Ashes to Аshes” Дејвида Боувија у режији Дејвида Мелета, у историји се сматра првим спотом који је промовисао идеју правца новог романтизма, и у којем Боувијева андрогиност и Мелетова режија подједнако долазе до изражаја.

Мадона је прихватала утицај филма на своје спотове, изјављивала је да је управо она открила Финчера. Јончићева књига указује и утицаје које су познати филмови, као што је „Метрополис” Фрица Ланга, или уметници попут Лени Рифенштал, имали на ствараоце спотова.

– Атрактивност неких филмова била је толико јака да се све претворило у преузимање туђег стила, али и кроз омаже или директно монтирање делова неких филмова у нарацију спота. Мелет је користио делове „Метрополиса” за видео „Радио га га” од групе „Квин”. Дејвид Финчер је цео Мадонин спот „Vogue” посветио цитирању тачно одређених фотографија Хорст П. Хорста. Са друге стране, фотографи попут Херба Рица, Теренса Донована, Мета Мехурина или Дина Чемберлена своје познавање фотографије преносили су на спотове – примећује Јончић.

Мајкл Џексон био је познат по дугометражним, филмичним, спотовима, а за најпознатији „Трилер” „одговоран” је Џон Лендис. Као један од најзначајнијих спотова Јончић издваја „Слеџхамер” Питера Гебријела.

– Цела прича око настанка тог спота је и данас легенда. Лендис је тада иза себе имао два велика хит филма: „Браћа Блуз” и „Амерички вукодлак у Лондону”. Они су основа „Трилера”. Када се споје мјузикл и луцидни хорор добије се нова иконографија у коме је најбизарнији моменат када зомбији почну да плешу. Али тај плес је монтиран филмски, јер је камера фиксирана, нема лелујања као код Малкахија. Оно што је још важније јесте да тај спот има звуке како би се појачала илузија филма. Чују се кораци, степовања, Џексоново препознатљиво вриштање у плесном заносу. Зато је „Трилер” био мање спот, а више кратки филм са музиком. Многи данас историју спотова деле на ону пре спота „Слеџхамер” и ону после њега. Редитељ Стивен Р. Џонсон је тада већ био познат режијом спота „Roud to Nowhere” од „Токинг Хедса”, али идеја анимације са пластелином и техником „стоп трик” тек у „Слеџхамеру” коначно долази до изражаја. Вероватно би та песма прошла незапажено да није било тог спота – објаснио је наш саговорник.

Као занимљиву паралелу западној индустрији спотова, Јончић наводи и наш пројекат „Београд ноћу”, али као главни проблем у вези са тим види креативно ауторство, допринос Станка Црнобрње, Оливера Мандића и Косте Бунушевца у свему томе.

– Ту ћете чути бројне званичне и незваничне приче. Тешко је рећи којој треба веровати. Ипак, много важније је да је све то стигло прилично брзо и под великим утицајем раних Боувијевих спотова које је почетком седамдесетих режирао фотограф Мик Рок. Такође, сама провокација Мандићевом андрогиношћу била је револуционарна за тадашњу Југославију. Сви су полудели, посебно гледаоци који су се бунили због Мандићевог имиџа. Али ипак треба поменути да су Борис и Туцко чувени „Рокенролер” урадили пре „Београда ноћу”, па се зато њима преписује пионирски подухват у режији музичких спотова као дугометражне емисије – додаје Јончић.

Претпостављамо да ће ова књига донети многе нове увиде у наше поимање стварања музичких спотова, па ћемо можда упамтити и име Ијана Емеса, који стоји иза визуелног имиџа „Пинк Флојда”, али и хладне еротике манекенки у спотовима бенда „Дјуран Дјуран”.