Чему се надати уочи нових избора

Протекле недеље уредништво „Политике” напоменуло ми је да ће нова колумна бити објављена на дан свечаног издања листа, посвећеног годишњици изласка првог броја, далеке 1904. године. Будући да ових дана сви размишљамо о томе да ли расписивање превремених избора нуди било какве шансе за промене набоље или је реч само о куповини времена и пребацивању одговорности за наслућивани неуспех на обичне грађане, понудио бих једно подсећање на то како је тада било и како се радило. Закључке извуците сами о времену у коме живимо и о томе да ли се у овом контексту треба надати неким скоријим позитивним искорацима.

Те, 1904. године председник владе био је тада врло угледни, данас донекле заборављени Сава Грујић. Генерал победник, дипломата, државник који је лично дубоко промишљао модалитете уније Јужних Словена. У то време флоскула „регионална сарадња” није била ствар тренда или хипокризије, већ рационално промишљање о томе како умножити сопствене снаге и ресурсе у циљу опстанка и развоја. Будућа Југославија била је тада разумевана као могуће средство за остварење националног интереса, не као циљ сам по себи. Тадашња „златна генерација” српских политичара и научника сматрала би данашњу југоносталгију и жаљење за Титом као будаласто.

Подсетимо се министара у влади из времена када је изашао први број „Политике”: спољни послови Никола Пашић, одбрана Радомир Путник, финансије Лаза Пачу, култура Љуба Давидовић, унутрашњи послови Стојан М. Протић… Све сами великани. У то време било је незамисливо бити министар у влади, а да немате богато искуство у администрацији и државним пословима, објављене огледе из света политике и науке, дипломе стечене на најугледнијим универзитетима Француске, Швајцарске и Немачке, да се зауставим овде. Тадашњи министри не би могли да схвате моду нашег времена да се дипломе купују на пијаци, да се плагирају стручни радови, од којих неки некад износе и читавих 4-5 страница, да се из занатства или малог бизниса улази право у владу, и слично.

Да не буде забуне, тадашњи министри нису гледали с висине на мање образовано становништво, напротив, сматрали су да баш у интересу те већине они морају добацити до саме европске елите, мотивисани патриотизмом и потребом да се служи отачеству у преломним историјским околностима.

Ондашња генерација не би разумела потребу многих појединаца из данашње владајуће гарнитуре да крију своје порекло и биографије. Један Михајло Пупин, наш почасни конзул у САД и амбасадор на Париској мировној конференцији, лично је своју аутобиографију насловио „Са пашњака до научењака”. Успут је, између осталог, својим истраживањем омогућио међународни телефонски саобраћај и откривање непријатељских подморница (укупно 34 патента). Додуше, не треба унапред искључити могућност да нас неко од данашњих функционера пријатно изненади сличним прегнућима.

Ипак, кључне разлике не треба тражити у појединцима, већ у методу и приступу. Тадашња генерација државних службеника и вођа била је углавном школована у западној Европи, где је усвојила све тековине модерног рационализма. Дефинисање националног интереса и доношење одлука било је производ хладног размишљања, односно уважавања конкретних локалних и међународних околности у сваком појединачном случају. Ондашњи политичари не би могли да нађу смисао данашњих површних дебата о спољној политици а la „Три карте за Холивуд”, као и карикатуралних подела на а приори еврофиле и русофиле.

Оснивање партија копирањем покрета из иностранства тада је било непојмљиво, јер рационализам подразумева тачне и конкретне домаће рачунице. Незамисливо је тада било такмичење за „вођу опозиције” усред парламентарних избора, јер им државотворна и национална амбиција не би дозвољавала толики степен таштине, глупости и егоизма. Вероватно би највише презира и подсмеха тадашњој генерацији измамило данас често питање „како то да желиш да ти и твоја деца живите и радите у земљи X, а подржаваш политику и односе са земљом Y?”. Тадашња генерација од Запада је усвојила рационализам као апарат за спровођење сопствених националних интереса, а не идолатријски или клијентелистички став према њему.

Слобода медија била је схваћена као патриотска дужност, јер она омогућава јавно промишљање, неопходно за изналажење најбољих решења за државу и народ. Било је наравно странчарења, династичких сукоба, али све то светлосним годинама далеко од фиксације на злокобног „унутрашњег непријатеља”.

Из скице данашњег контекста јасно је да се не треба надати битним променама после нових избора. У развијеним демократијама избори се одржавају на четири године, управо да би влада могла да изађе из перманентне кампање и да се бави средњорочним стратешким и развојним циљевима. Избори се расписују превремено само у случају политичке кризе, или због ресетовања и хватања залета за још важније реформе. Нема их у најави.

На концу, изгледа да за лепше перспективе ипак треба чекати неки други изборни циклус, с новом логиком, новим вредностима и, можда, новим људима.

Програмски директор ЦИРСД-а