Лакше је живети као мушкарац

Прва гошћа Института Јунус Емре Турског културног центра у Београду, који је у нашем главном граду основан средином прошле године, ових дана била је млада списатељица Нермин Јилдирим, ауторка романа „Тајне сневане у Истанбулу” (издање „Евро бук”). Једна од главних јунакиња романа је млада Шпанкиња Пилар, која долази у Истанбул, у потрази за несталим мужем. Поред тог основног тока потраге за несталим Ејупом, роман садржи и једну причу о подсвесном животу јунака. Из Ејупових дневничких записа, из освешћених кошмарних снова, помаља се насилна прошлост од које је овај јунак побегао у Шпанију, али због које се и вратио у Истанбул. Нермин Јилдирим рођена је у Бурси 1980. године, дипломирала је новинарство на Факултету комуниколошких наука Анадолског универзитета, а сада живи у Барселони.

Тема вашег романа породично је насиље, а романескна радња смештена је у Истанбул. Како објашњавате чињеницу да је злостављање у породици тема која заправо може да буде заступљена у било којој култури?

Та тема јесте универзална, није везана за одређено место и може да се деси било где због тога што породице постоје свуда у свету. Породичне теме привлачне су за писце, поготово за оне који долазе из неког затвореног друштва, а пошто је сама по себи и породица једна затворена средина, у коју се тешко продире споља, у неком смислу та непробојност може да буде и застрашујућа. С једне стране, то је средина која ће вам омогућити љубав, поверење, сигурност, а са друге стране, посебно ако родитељи малтретирају своју децу, то је место кошмара и страха. Док пишем, волим да отварам закључана врата и мрачне фиоке, и да разоткривам њихове тајне, а тога има у свакој породици.

Јаки женски ликови повезују две културе у овој причи, а заједнички им је борбени став. Да ли такав став одражава и положај жене посебно у турском друштву?

Моје јунакиње долазе из различитих, удаљених средина, из Шпаније и Турске. Ипак мислим да културолошке разлике међу њима нису пресудне због тога што сви у ствари потичемо од неког заједничког претка и све што нам се дешава у животу, збива се на сличан начин. Те културолошке разлике и постоје и не постоје. Сада се овај мој роман преводи на кинески језик, а од свог кинеског издавача чула сам коментар у коме је рекао да сам у једном од тих својих женских ликова у ствари лепо представила кинеску жену. До тада у ствари нисам ни размишљала о томе да једна Кинескиња може да има нешто заједничко са неком турском хероином. А сада оно што сматрам најважнијим, а то је позиција жене у Турској, где је, нажалост, свакодневно присутно насиље над женама, и где оне често губе и живот. Свуда на свету положај жене доста се разликује од положаја мушкарца, односно, много је лакше живети као мушкарац чак и у погледу најобичнијих, свакодневних, ствари. Али, ако постоји проблем, постоји и решење. Жене у Турској боре се за своја права.

Један од ваших јунака каже да се снови могу заборавити, али да свест памти грех и да од њега нема бежања. Из освешћене подсвести, из дневничких записа јунака, у ствари дознајемо истину о трауматичној прошлости. Колико је за вас важна та психолошка мотивација јунака?

Може се побећи од грехова оног света, од благодати овога, али човек једино не може побећи од себе самог. У сновима се у ствари крије права људска личност. У мом роману „Часови из заборављања” реч је о особи која свесно жели да потисне неке догађаје, и за то се обраћа психологу. И та моја књига, дакле, има исходиште у психологији, а говори о забораву и сећању. Сећање је велика романескна тема. И у друштвеном и историјском смислу важно је оно што памтимо, као и оно што заборављамо. Сада пишем роман који се бави питањем чистоте, невиности.

Када нам недостаје домовина, обично мислимо на матерњи језик. Да ли везу са турском одржавате кроз писање на турском језику?

Често одлазим у Турску и не дозвољавам да ме носталгија превише мучи. Један лик у мом роману каже да је језик наша домовина. Читав мој живот испуњен је турским језиком, којим и пишем, и који је уједно и мост ка мојој домовини. Када дуго не чујем свој језик, то ми врло тешко пада.

Како се хуманитарна катастрофа миграната са Блиског истока одражава у Турској?

То је велика трагедија за мигранте, али сматрам да они који као гости долазе у неку страну земљу, треба да буду безрезервно прихваћени. Границе међу људима илузорне су, географске и политичке границе нису и ограничења душе, читав свет треба да буде наша домовина. Политика је краткорочно решење, а култура је оно на шта треба дугорочно рачунати. Књиге и филмови уче нас животу, а не политичари.