Lakše je živeti kao muškarac

Prva gošća Instituta Junus Emre Turskog kulturnog centra u Beogradu, koji je u našem glavnom gradu osnovan sredinom prošle godine, ovih dana bila je mlada spisateljica Nermin Jildirim, autorka romana „Tajne snevane u Istanbulu” (izdanje „Evro buk”). Jedna od glavnih junakinja romana je mlada Špankinja Pilar, koja dolazi u Istanbul, u potrazi za nestalim mužem. Pored tog osnovnog toka potrage za nestalim Ejupom, roman sadrži i jednu priču o podsvesnom životu junaka. Iz Ejupovih dnevničkih zapisa, iz osvešćenih košmarnih snova, pomalja se nasilna prošlost od koje je ovaj junak pobegao u Španiju, ali zbog koje se i vratio u Istanbul. Nermin Jildirim rođena je u Bursi 1980. godine, diplomirala je novinarstvo na Fakultetu komunikoloških nauka Anadolskog univerziteta, a sada živi u Barseloni.

Tema vašeg romana porodično je nasilje, a romaneskna radnja smeštena je u Istanbul. Kako objašnjavate činjenicu da je zlostavljanje u porodici tema koja zapravo može da bude zastupljena u bilo kojoj kulturi?

Ta tema jeste univerzalna, nije vezana za određeno mesto i može da se desi bilo gde zbog toga što porodice postoje svuda u svetu. Porodične teme privlačne su za pisce, pogotovo za one koji dolaze iz nekog zatvorenog društva, a pošto je sama po sebi i porodica jedna zatvorena sredina, u koju se teško prodire spolja, u nekom smislu ta neprobojnost može da bude i zastrašujuća. S jedne strane, to je sredina koja će vam omogućiti ljubav, poverenje, sigurnost, a sa druge strane, posebno ako roditelji maltretiraju svoju decu, to je mesto košmara i straha. Dok pišem, volim da otvaram zaključana vrata i mračne fioke, i da razotkrivam njihove tajne, a toga ima u svakoj porodici.

Jaki ženski likovi povezuju dve kulture u ovoj priči, a zajednički im je borbeni stav. Da li takav stav odražava i položaj žene posebno u turskom društvu?

Moje junakinje dolaze iz različitih, udaljenih sredina, iz Španije i Turske. Ipak mislim da kulturološke razlike među njima nisu presudne zbog toga što svi u stvari potičemo od nekog zajedničkog pretka i sve što nam se dešava u životu, zbiva se na sličan način. Te kulturološke razlike i postoje i ne postoje. Sada se ovaj moj roman prevodi na kineski jezik, a od svog kineskog izdavača čula sam komentar u kome je rekao da sam u jednom od tih svojih ženskih likova u stvari lepo predstavila kinesku ženu. Do tada u stvari nisam ni razmišljala o tome da jedna Kineskinja može da ima nešto zajedničko sa nekom turskom heroinom. A sada ono što smatram najvažnijim, a to je pozicija žene u Turskoj, gde je, nažalost, svakodnevno prisutno nasilje nad ženama, i gde one često gube i život. Svuda na svetu položaj žene dosta se razlikuje od položaja muškarca, odnosno, mnogo je lakše živeti kao muškarac čak i u pogledu najobičnijih, svakodnevnih, stvari. Ali, ako postoji problem, postoji i rešenje. Žene u Turskoj bore se za svoja prava.

Jedan od vaših junaka kaže da se snovi mogu zaboraviti, ali da svest pamti greh i da od njega nema bežanja. Iz osvešćene podsvesti, iz dnevničkih zapisa junaka, u stvari doznajemo istinu o traumatičnoj prošlosti. Koliko je za vas važna ta psihološka motivacija junaka?

Može se pobeći od grehova onog sveta, od blagodati ovoga, ali čovek jedino ne može pobeći od sebe samog. U snovima se u stvari krije prava ljudska ličnost. U mom romanu „Časovi iz zaboravljanja” reč je o osobi koja svesno želi da potisne neke događaje, i za to se obraća psihologu. I ta moja knjiga, dakle, ima ishodište u psihologiji, a govori o zaboravu i sećanju. Sećanje je velika romaneskna tema. I u društvenom i istorijskom smislu važno je ono što pamtimo, kao i ono što zaboravljamo. Sada pišem roman koji se bavi pitanjem čistote, nevinosti.

Kada nam nedostaje domovina, obično mislimo na maternji jezik. Da li vezu sa turskom održavate kroz pisanje na turskom jeziku?

Često odlazim u Tursku i ne dozvoljavam da me nostalgija previše muči. Jedan lik u mom romanu kaže da je jezik naša domovina. Čitav moj život ispunjen je turskim jezikom, kojim i pišem, i koji je ujedno i most ka mojoj domovini. Kada dugo ne čujem svoj jezik, to mi vrlo teško pada.

Kako se humanitarna katastrofa migranata sa Bliskog istoka odražava u Turskoj?

To je velika tragedija za migrante, ali smatram da oni koji kao gosti dolaze u neku stranu zemlju, treba da budu bezrezervno prihvaćeni. Granice među ljudima iluzorne su, geografske i političke granice nisu i ograničenja duše, čitav svet treba da bude naša domovina. Politika je kratkoročno rešenje, a kultura je ono na šta treba dugoročno računati. Knjige i filmovi uče nas životu, a ne političari.