Како разумемо споменике

У контексту историје или савремених поступака споменици, упадљиви знаци културе сећања, често су увеличавајућа крива огледала постављена између реалности и утопије, између уметности и политике. Визионарски простор споменика у 20. веку везује се за Татљинов „Споменик Трећој интернационали”, спој чистих уметничких форми и утилитарних циљева. Промотивна и продуктивна подршка актуелној уметничкој пракси као и њен отворен медијски дискурс који померају границе утемељују се током протеклих пола века, а по томе је типичан интернационални мегапројекат скулптуре у Минстеру. Добар пример на домаћој визуелној сцени је пројекат Ричарда Дикона и Мрђана Бајића „Мост на Калемегдану” конципован као пешачка пасарела која над прометним саобраћајницама повезује београдску Тврђаву и Калемегдан са обалом реке. На другој страни, као паралелни ток домаће виталне сцене опстаје и концепт традиционалистичке скулптуре, а нови примери истрошених наратива и промашеног конкурса су „Београдски читач” или Кнегиња Милица у Трстенику. Не помињемо иностране политичке поклоне у вајарским амбицијама који су нагрдили амбијенталне визуре нашег града. Опет струка није питана па је заборављено да споменик није гробљанска фигура, а на то нас опомиње и Ирина Суботић и њен критичарски избор „Споменици и идеје“. Ова историчарка уметности са вишедеценијским професионалним референцама и ангажованим ставом, у „Споменицима и идејама“ проблематизује контекстуалне, наративне и меморијске рефлексије скулптуре и њеног бића базираног у проширеном пољу овог медија.

Ирина Суботић овим избором поставља питања културне парадигме пишући „о неразумевању данашњих појмова везаних за споменике и меморијална места, о непоштовању установљених критеријума у струци, у уметности, историји уметности и архитектуре, као и у критици, о реваншизму у односу на претходни период који се гаји у појединим стручним круговима“. Може се рећи да је изложба „Споменици и идеје“ конципована по моделу промоције идеја и залагања за један другачији приступ овом креативном феномену. Наиме, постављајући и самим насловом широк тематски оквир, Ирина Суботић је позвала 20 уметника – вајара, сликара, архитеката, фотографа. Они су својим махом нереализованим пројектима, успоставили релацију са задатом темом проблематизујући различите аспекте културе, историје, архитектуре, филозофије, естетске, урбане социологије, дизајна јавног простора, науке, нове технологије као и практична питања. Ови аутори својим радовима јасно доказују да култура меморијског кода и њена репрезентативност нису једини нити довољни у креативном процесу. Огледало наше савремености и садашњости испољава се и у медијском и лингвистичком плурализму, видљивом на овој поставци. Тако Радош Антонијевић у свом раду релативизује питање: да ли је локација уметничког рада одређена његовим топографско-урбано-историјско-социјалним референцама? О осетљивости комеморативне уметничке форме која својим визуелним и поетским својствима надраста задату тему различитим средствима и евокацијама реализована је у амблематској Небојшиној кули, раду Бранка Павића, Дејана Миљковића и Јована Митровића, као и тимском рада Мрђана Бајића, Јелице Радовановић и Дејана Анђелковић као спомен обележје у Парку „Јелена Шантић“. „Библиотека које нема“ је мултимедијални рад којим на један софистицирани начин Вјера Дамјановић меморише шестоаприлски удес Народне библиотеке.

Душан Оташевић у већ познатом маниру и духовитом тону посвећује свој „Споменик незнаном шетачу“ евоцирајући грађанске протесте из деведесетих година. О култури сећања, идејној матрици ове изложбе, су и интригантни и вишемедијски радови Ане Адамовић, Алексе Бијеловића, Давора Ереша, Марка Лулића, Ане Недељковић и Николе Мајдака Мл., Мишка Павловића, Душана Петровића, Павла Стаменовића, Душана Стојановића и Ивана Шулетића.

„Споменици и идеје“, један могући избор Ирине Суботић, реферише на меморијал, његову концептуалну и метафоричну историјску слику засновану на амбивалентним својствима савремене уметничке праксе. Та разуђена пракса својим потенцијалом готово пресликава укупну духовну климу новог миленијума. Питања: Шта је данас споменик? Шта је његова појавност? Шта је његово трајање, и сврха тог трајања? иницирао је Давор Ереш, а овај избор свакако је дао један могући одговор.