Колико је Милена у српској култури

Изјава премијера Александра Вучића да више вреди једна Милена Дравић него 30 или 40 грешака које су направиле претходне владе, коју је дао пре два дана апелујући да се одустане од предлога Министарства културе и информисања да се национална признања у култури укину, била је најцитиранија у медијима али и културној чаршији. Из више разлога.

Једно од питања које се могло чути у јучерашњим неформалним разговорима у свету културних посленика било је колико тачно имамо Милена Дравић на списку оних којима је ово признање већ додељено, а колико је оних који су га добили а о којима се причало да га нису заслужили?

Ако се погледа списак од 2007, када су проглашени први добитници овог признања (2014. и 2015. конкурс за доделу није био расписиван), а на којем се данас налази око 370 добитника, долази се до закључка да несумњиво има оних који су у нашој култури оставили озбиљан траг: Драгослав Михајловић, Предраг Мики Манојловић, Душан Макавејев, Срђан Карановић, Пуриша Ђорђевић, Јован Колунџија, Тимоти Џон Бајфорд, Душан Петричић, Михајло Митровић, Петар Омчикус...

Опет, ако се погледа тај исти списак на њему су имена због којих је јавност оштро и негативно реаговала не схватајући по којем су се критеријуму на њему нашла будући да је реч о онима који су углавном везивани за област естраде или такозваних „лаких нота”: Мирослав Илић, Мерима Његомир, Лепа Лукић, Фејат Сејдић, Мики Јевремовић, Слађана Милошевић... Чули су се и гласови да се писцу Бори Ћосићу одузме национална пензија због изјаве да је „рођен у Загребу, умро у Београду, живи у Берлину” (аутобиографска белешка)  као и због одобравања агресије НАТО на Србију 1999. године. Ово „мерење патриотизма у крви” потом је изазвало полемику, и јавну и на странама нашег листа, између Драгомира Анђелковића и Ивана Миленковића.

Матија Бећковић се одрекао добијене националне пензије јер је сматрао да му је довољна његова стечена пензија и академски додатак, док је Владимир Величковић одлучио да оформи фонд за младе уметнике којима тако дарује своју националну пензију. Има и оних који су умрли а нису дочекали чак ни да се нађу међу кандидатима, иако је било за очекивати, као што је то био Павле Минчић.

Како је све ово почело?

Заиста, у почетку је идеја била да се националне пензије доделе као помоћ самосталним уметницима да би се убрзо прешло на формулацију „национална признања за врхунски допринос култури” на које право имају сви а не само самосталци. Одмах потом почела је и полемика о томе да ли је реч о социјалној категорији или не.

Током година развила се, разумљиво, и дебата о критеријумима. Многи „културњаци” који су били у прилици да одлучују о добитницима сматрали су, и поред тога што постоје побројани критеријуми, да би их требало додатно појаснити, додајући да је у области спорта, у којој се ово признање такође додељује, то егзактније регулисано. Посебно би било добро прецизирати ко заиста може да буде „истакнути уметник” и због којих „заслуга”. За „Политику” су о томе 2013. говорили Петар Волк и Живорад Ајдачић, тадашњи чланови комисије за доделу. Поред тога, могло би се рећи и ово: колико комисија толико критеријума. Али, чак и ако се ова опаска схвати као неозбиљна, мора се признати једно – кад год се формира нека група која одлучује о томе ко би нешто требало да добије или не, увек је, ипак, реч о некој врсти субјективног става о томе ко неки критеријум испуњава или не. Осим тога, ово је Србија, мала земља у којој сви свакога знају и сви мисле да све знају па је лобирање, које постоји и у другим земљама света, код нас само још видљивије. Лако је у нашој средини претпоставити ко је чији познаник, пријатељ и ко се за кога и зашто одлучио. 

Још једно питање је у култури јуче било актуелно. Оно гласи – шта је тачно сваке године било спорно? Одговор је једноставан – све. Чим комисија за доделу започне свој рад у јавности су редом постајали упитни: прво имена чланова комисије, потом критеријуми за доделу, број признања који ће те године бити додељен, списак оних које је неко кандидовао или који су кандидовали сами себе као и то ко их је кандидовао, дискреционо право чланова Владе да на списак неког додају и, на крају, неизбежно, имена добитника.

На крају, они који прате ову тему добро знају да се једном годишње подигне иста бесплодна халабука у медијима која се након три дана стиша али која ниједном није допринела томе да се коначно на ово све стави тачка. Можда би било добро подсетити се једног питања којег се нико није сетио већ неколико година а које се појавило на самом почетку целог овог замешатељства: зашто се национална признања додељују само спортистима и уметницима а не и пензионисаним научним радницима које, углавном, шира јавност не зна, па за њих нема ко ни да лобира? Несумњиво је да међу њима има оних који су ову земљу задужили.