Опасне игре

Свакодневно се, и све чешће,а јуче и данас по шест, седам пута, у медијима појављују вести о лажним дојавама да су подметнуте бомбе широм града. Најчешће је на мети Палата правде у Савској улици за коју је у последњих годину дана десетак пута јављено да је постављена експлозивна направа, затим школе, домови здравља, аеродром... Та појава толико узима маха да постаје крајње забрињавајућа.

У већ деценијама напетој политичкој ситуацији са којом се народ некако саживео, нови облик упозорења суграђана на опасност у најмању руку изазива низ недоумица и отвара безброј питања.

Прво и највероватније јесте да су то нечије неслане шале. Да ли је реч о незадовољним људима који правду по судовима не могу да истерају и по двадесет година, па на тај начин хоће да напакосте запосленима у правосуђу, или је реч о ђацима којима је то најлакши пут неодласка на школске часове, или су, просто речено, манијакални потези неке од 60.000 особа слабијег менталног здравља које сваке године прођу кроз просторије клинике „Др Лаза Лазаревић”, а нису за болницу већ се слободно шетају градом – питање је на које би одговор под хитно требало да нађу све расположиве снаге друштва. Психолози и социолози, професори и родитељи, надлежни у министарствима или научним институтима… И не само да нађу одговор, већ да упрегну све расположиве снаге да се некако, сви заједно, изборимо против те опасне друштвене играрије или појаве.

Друго, што није немогуће, јесте најава терористичких акција у којима би страдале невине жртве. Не дај боже по судовима, школама или домовима здравља, возилима градског превоза… То је већ област коју покривају полиција и Војска. Наравно да оне нису свемогуће, али би њихово благовремено и још превентивније деловање и те како добродошло свима.

О томе се, нажалост, мало или уопште не говори као да живимо у неком рају где је било каква појава те врсте незамислива. Сасвим је сигурно да не треба ширити психозу страха или плашити народ на сва звона, али је такође знано да је тероризам широм планете готово одомаћени облик неких односа, скретање пажње на себе, односно своје политичке, идеолошке или неке ко зна које идеје и циља.

Па зар мало-мало не праште кашикаре, или неки пластични експлозиви, да не кажемо динамити широм града које постављају гангстери обрачунавајући се међусобно до истребљења. Зар свакодневно не чујемопуцње хеклера, револвера или пиштоља. На ту музику свикли су наши слушни апарати, али овде је посреди нешто друго.

Да, далеко било, не призивамо терористе било којих боја, али зар у животу није доказана стара пословица:Опрезност је мајка мудрости.

Искуство налаже, ваљда по менталитету дошло, да смо веома често успавани, боље речено да су то надлежни и одговорни по свим нивоима и у свим структурама. Тако нас небројано пута изненади снег усред зиме, поплаве усред пролећа, градоносни облаци усред жетве, или бербе.

У свакој шали или игрици, рећи ће озбиљнији, пола је истине. Никако не би ваљало да тас живота претегне на другу страну, а дотад шале или игрице постану део збиље. Тај пут без краја, односно ту лекцију много добро су научили народи широм света, попут Ираца, Палестинаца, Баскијаца и Шпанаца, Италијана, Руса, Енглеза и Американаца...

Ваљда је то у нашем граду свима јасно.